|
MORFOLOGIJA GROBLJA (IVAN ČOLOVIĆ - DIVLJA KNJIŽEVNOST)
 Razmišljati izvan zadanih okvira i to učiniti maštovito i zanimljivo je svakako cilj svakog naučnika, ukoliko nauku shvatimo kao nešto suvoparno i za neke ljude dosadno. Međutim, otkriti novu tematiku u oblasti nauke i njoj posvetiti celi život je nešto posve drugačije, upravo to je uradio Ivan Čolović. Ne smatrajući književnost kao okamenjeni, kanonizovani oblik čovekovog stvaralaštva, on je primećivao kniževnost običnog sveta i života. Sva svoja zapažanja i naučni sistem autor nam je predstavio u svojoj najpoznatijoj knjizi Divlja književnost. Baveći se sa epitafima, novinskim tužbalicama, novim narodnim (folk) pesmama i socijologijom sporta, autor na kraju knjige primjećuje da ovakava tematika čini novi folklor. Iako nije priznat od akademske strukture kao takav, Ivan Čolović daje veoma interesantne i lepe primere njegovog života. Ova knjiga je pisana ne kao jednodimenzionalno delo već kao jedno duboko promišljeno, psihološko - sociološka studija, koja se svakako oslanja i na određenu litearaturu. Prvo poglavlje knjige čine tekstovi o epitafima gde se uočavaju određene zakonitosti pri njihovom pisanju kao i njihovoj nameni, ali oni su i jedan od načina izražavanja današnjeg sveta. Svakako da oni imaju svoj koren u starim epiatfima, koje pisac upoređuje čak i do doba stećaka, sve stavljajući u religijsko - istorijski kontekst, a pri tom ne zanemarujući ni geografsko poreklo svakog od njih. Ivan Čolović je, makar prema našim saznanjima, jedini naučnik sa naših prostora koji je posetio sve ijedno groblje na prostorima bivše SFRJ i odatle uzimao svoju građu.
 Groblje američkih vojnika
Svi epitafi kao i ljudi kojima su posvećeni su obojeni lokalnim, narodnim koloritom, tako da postoje razlike ali i sličnosti u epitafima između srednje Bosne i severne Srbije iako su nekad činili svi istu državu. Postoje svakako i starosne, ekonomski i društveno stvorene razlike koje su verovatno i najinteresantnije u celoj knjizi, kao jedno poređenje. Kao društvo koje je veoma opterećeno statusnim simbolima, status se danas ispoljava i na groblju. Ukoliko je nekad bilo važno koliko će ljudi doći na sprovod, ko će imati veći i nakićeniji spomenik i pri tom se mogao posmatrati uticaj, važnost i bogatstvo pokojnika, danas imamo novu modu. Umesto, patetičnih narikačkih spomenika, danas se stvara nova moda uzdržanosti, koju Ivan Čolović posebno primećuje na beogradskom nekropolju, Novom groblju, gde se nižu tzv.elitni grobovi. To su grobovi minimalizma, bez isuviše riječi, slike i uopšte kićenosti, pri čemu se pokazuje čovek od ukusa. Kratki, bez puno uzdanja u moć reči ovi epitafi su veoma efikasni, kao na primer:
Kad se vidi šta je čovek bio
Na zemlji i šta ostavlja,
Samo je ćutanje veliko:
Sve ostalo je slabost.
Veoma je zanimljivo autorovo zapažanje o tome kako u epitafskoj književnosti nije postojao diskontinuitet sa ostatkom Evrope kao što je postojao u književnosti i umetnosti. Najstariji srpski epitafi datiraju još iz 10. ili 11. veka u selu Temniću pored Velike Morave, u kome se pominju imena desetorice hrišćanskih mučenika kao i onaj iz 13. veka posvećen Dionisiju prvom igumanu manartira Studenica iz 13. veka koji su svedoci naše kulture i porekla. Prateći tragove najstarijih natpisa i poredeći ih sa najnovijim, autor primećuje motivsku sličnost, bilo da je obraćanje porodici ili motiv nasilne smrti kao što je povukao paralelu sa jednim stećkom i savremenim epitafom: jere ubi puška Bresku Borovičića, autor primećuje sličnost sa prošlim i sadašnjim vremenom. Kao i čitava književnost, tako se i ova divlja, epitafska oslanja na tradiciju, naravno samo danas u malo drugačijem, manje arhaičnom ruhu. Najbolja ilustracija je jedan stećak i savrameni u našem folkloru najpoznatiji epitaf, stećci:
Jere ćete biti vi
Kakava jesam ja
A ja neću biti
Kakav jeste vi.
Ja sam bil kako vi jeste
Vi ćete biti kako jesam ja.
Vi ćete biti kako ja
A ja ne mogu biti kako vi.
Novi epitaf:
Gde si sada ti
Tu sam nekad bio ja
Gde sam sada ja
Tu ćeš biti ti.
(SB, 1961)
Jer će te i vi
Posle ovde biti.
(SB, 1966)
Jer svi ćemo stići tamo.
(C, 1975)
Ovo podsećanje mrtvih na neminovnost smrti ima magijsku i zaštitničku ulogu, oni mogu dolaziti u vidu pretnji, molbi, upozorenja i sačuvalo se u današnjoj spomeničkoj tradiciji, gde se u nekoj tački mrtvi i živi mire u vlastitoj sudbini. Epitafi nadalje, imaju i svoje etnografsko obilježje, tako da postoje razlike između seoskih i gradskih epitafa. Dok su seoski mnogo više u skladu sa narodnom tradicijom, gradski su uzdržani i kratki. Liči kao da grobovi nisu mrtvi, još uvek su predstavnici živih. Međutim smrt je danas postala tabu tema, jednaka seksu, strah od nje je veći nego ikad, tako da se za nju najčešće koriste augmentativi. Došlo je do njenog samog obezličavanja, dovoljno je da se setimo američikih groblja, koja su jednaka i ne razlikuju se. Stvara se jedna vrsta racionalizacije smrti, groblja, smrt postaje uredna kao knjige na policama.
Grob Džima Morisona
Mrtvima se više ne daje dužno poštovanje, a to je tendencija modernog društva koje se udaljilo od svojih korena. Naravno postoje izuzeci koji su najčešće u Evropi kao npr. možda najpoznatiji grob na svetu a to je onaj Džima Morisona, koji je išaran posvetama. Ipak smrt je danas urbana, brza i demistifikovana, a to se najbolje vidi na gradskim nekropoljima.
Danijela Vukašinović
|
|
Cheap Reseller Hosting 
