|
DANICA PAVLOVIĆ: "DISPERZIJA" - TEST ILI ZAOKRET
 Ako je Daničina prva zbirka ''Vertikalni horizont'' svojevrsni delay mladalačke otvorenosti, poezija spuštenog garda, tako jasno obeležena pritiskajućom rutinom sazrevanja; poezija pitke forme koja pomalo uljuljkuje, ali i opušta inače napetog čitaoca Daničine poezije, njena druga zbirka donosi jedan sasvim nov, a opet, očekivan poetski zaokret. Možda je ovo novo poigravanje sa formom eksperiment i za samu autorku, a ne samo mnogo ozbiljniji percepcijski test za čitaoce. Bilo kako bilo, utisak je da je Daničina pesnička reč prodisala punim plućima.
Istini za volju, ovo se moze reći uvek kada se poetski izraz svede na reč-stih, kada se sažima u težnji da se pronadje tek nekoliko reči koje će ideju, poetsku misao ili emociju otvoriti beskrajnim tumačenjima. U redu, i to treba znati, ali samo već potvrđeni talenat kakav je Daničin neće upasti u komformističku zamku ''bogatstva značenja i mogućih tumačenja'' čijeg je taoca lako prepoznati. Da, zvuči paradoksalno, ali upravo to joj je pošlo za rukom - da emociju tako čvrsto zgrabi, okuje ipak sagledivim, jasnim značenjskim granicama reči i kraćih, jednostavnih sintagmi, a da je istovremeno i nesebično ponudi različitim čitalačkim senzibilitetima na tumačenje, ali i sačuva samo za sebe, stvarajući jedinstveni poetski svet.
Taj novi momenat u njenoj poeziji zaista je mogao očekivati neko ko je s pesnikinjom prošao kroz svet njenih ranijih ostvarenja. Ali to nije predvidljivost autora koji po poetskom default-u XX veka traga za alternativnim izrazom po svaku cenu, izrazom koji su uvek stvarali vizionari a prečesto rabili prosečni. Ova zbirka pesama je prirodni nastavak jednog stilskog manira koji je i ranije bio otvoren za izazove, s tim što sa novom zbirkom trazi i takvog čitaoca. Koliko je to za današnjeg, inertnog i razmaženog literarnog konzumenta dobro ili loše, pitanje je na koje je možda i bolje ne tražiti odgovor. Danici to pitanje, najblaže rečeno, ne stoji na putu. I dobro je što je tako. Jer ona je još u prvoj zbirci nagovestila dolazak jednog granitnog stvaralačkog obeliska; nežnog ali i hrabrog, iskrenog ali i egoističnog, koji stvara samo svoj, tek naizgled krhki poetski svet. ''The moment I decide not to abandon me'' - citirala je Danica Alanis Moriset u svom pesničkom prvencu.
I sad je takva. Samouverena, flertuje sa formom ali ne i sa probirljivim ukusom čitalaca. Sve i da je ovo tek eufemizam za pesnički izraz koji je ponekad težak, i na prvo čitanje često neuhvatljiv, opet je savršeno njen. Izraz koji se u prvoj zbirci nazirao, u ''Disperziji'' je osvežen, i još razgolićeniji i svedeniji na svoje najefektnije frejmove postao je jedno od najjačih Daničinih oružja. Jer težnji za što manje reči koje govore mnogo ona ne robuje, već je umešno koristi u stvaranju efekata koji izazivaju, otkrivaju, zatiču...
Ranije je sa svima nesebično delila fragmente jedne posebne, intimne stvarnosti, sofisticirano tkane od golih osećanja i najintimnijih trenutaka, ponekad terajući čitaoca da se oseća kao uljez, nezvani posmatrač koji kroz male pukotine u naizgled stamenoj spoljašnosti krade te male, dragocene trenutke intimnih ispovesti. Danas, njena poezija bogatija je za nove stranice (ne)zanimljive istorije savremenog društva, koja stvarana kroz zrelije (samo)posmatranje, u prvi plan stavlja NJU. A ta ONA, kao što nema nikakav problem da nekog NJEGA gurne u stranu ili privuče sebi ako joj je volja, tako se ne ustručava ni da NJU oslika najrazličitijim bojama, a da pritom ostane uvek iskrena, univerzalno svoja, i prema tako često banalizovanoj ONA I ON relaciji, šarmantno i zrelo ravnodušna. Ali to su već detalji nad kojima se, kao i nad ostalim motivskim i značenjskim segmentima, neko sa knjigom u ruci i disperzijom u očima, i može i treba sam zamisliti. Jer Daničina osvežena, novim životom obogaćena pesnička reč i dalje nije kaleidoskop za tumačenja lepota i bolesti današnjice, još manje poziv za lamentiranje nad usamljenošću modernog poete. Ona je pre svega ispovest, pomalo razbarušena a opet izbrušena pesma koja više nije siguran zaklon, azil za pojedinca koji živi neko svoje vreme, ugodno ušuškan u svoj poetski svet. Ona je glasni, nekad nemoćni, a nekad ratoborni krik, koji se u njenim pesmama ranije nije tako jasno i često čuo.
Ipak, taj mali, neprijatni štreber koji, hteli mi to da priznamo ili ne, čuči u svima nama, progovoriće barem posle prvog upoznavanja sa novim Daničinim pesmama. I zbog jednog paradoksa moraćemo mu dati za pravo, moraćemo se otvoreno zapitati da li stvarno u sebi treba potpuno utući tradicionalizmom i realizmom ugnjavljenog srednjoškolca koji noseći breme formom uslovljenog umetničkog doživljaja traga za većom komunikativnošću poezije. Jasno je da to nije nešto o čemu inspirisan umetnik treba da razmišlja. Ali jeste pomalo paradoksalno provući kritiku savremenog društva kroz svoju poeziju, a istovremeno brusiti, svoditi svoj pesnički izraz na minimum koji trazi čitaoca koji, hajde recimo tako, ZNA da čita. A savremeno društvo zaboravlja i Agatu Kristi, a šta tek reći o poeziji.
Ali opet, ''Disperzija'' kao otvorena zbirka utisaka nepretenciozne pesnikinje zagledane u svet oko sebe, koja sa lakoćom i snagom talenta stvara jasne slike onih osećanja koje većina nas nije u stanju da definiše drugačije do kao neku neodredjenu uznemirenost, knjiga je kojoj se i može, i treba ponovo i ponovo vraćati. Da li zbog sebičnog traganja za značenjima ili zbog nečeg drugog, nebitno je. Važno je samo prepustiti se tom ritmu reči, koji kao da je nastao sam, sasvim nezavisno, možda čak i u trenucima u kojima ga je pesnikinja izbegavala. Jer tada je zaživeo u svom najboljem svetlu, taj minimalizmom probuđeni ritam koji će Danicu ''voziti'' do njenog sigurno još boljeg ostvarenja, do treće zbirke pesama koja, kad se pogledaju obe do sada napisane knjige i njihovo dopunjavanje, prosto mora biti još bolje. Baš kao što je zbog nekad manje, nekad više upadljivog, željenog ili možda sasvim spontanog minimalizma koji razbudjuje i pleni, ''Disperzija'' bolje i zrelije ostvarenje od ''Horizonta''. A stvarati tako, i još stvoriti dobro - od muzike, preko poezije i teatra, sve do arhitekture - uvek je bilo najteže.
Neće se, naravno, svako uhvatiti baš za taj momenat i složiti se sa ovakvim poredjenjem ovih ostvarenja. Da li je Danica sada oslobodjena novom formom ili je ušla u neistražene vode u kojima se možda moze i izgubiti, drugo je pitanje. Na kraju, ispovedniji ton prve zbirke zaista se lako uvlači pod kožu.
Ali ipak, ''Disperzija'' je velik korak napred. A opet, to je tek sud jos jednog čitaoca. Subjektivnog sebičnjaka koji u tudjoj poeziji suviše često traži samog sebe, a za nekog takvog u ''Horizontu'' baš i nema mesta. I koji mrzi Alanis Moriset i njenu glupu gitaru.
Svetozar Milićević
|
|
