|
POEZIJA VLADISLAVA PETKOVIĆA DISA
 Dis je bio pesnički antipod svemu onome za šta se zalagala racionalistička kritika Bogdana Popovića i njegova škola Srpskog književnog glasnika. Za razliku od svojih prethodnika Milana Rakića i Sime Pandurovića, koji su dolazili iz veoma uglednih beogradskih intelektualnih krugova i bili pod uticajem francuskih parnasovca i bodlerovski obojenih simbolista, Vladislav Petković Dis noćni radnik i boem, bio je slabo obrazovani pesnik, ali duboko okrenut svom unutrašnjem biću iz koga izvire čitava njegova stvaralača snaga.
Za života Dis je objavi svega dve zbirke pesama - Utopljene duše 1911. i Mi čekamo cara 1913. Njegove pesme su dosta neodređene, fragmentarne, pune nejasnih naslućivanja, često i dvosmislene izazvale su čitavu književnu aferu. Tadašnji kritičar Jovan Skerlić koji je smatrao da književnost treba da bude optimistična i u službi progresnih društvenih ciljeva, osuđivao je Disovu poeziju nazvavši je dekadentnom. Smatrao je da poezija Sime Pandurovića naspram Utopljenih duša izgleda još i čisto i razumna. Pandurović je po njegovim rečima samo naglasio tu poeziju truleži, dok ju je Petković doterao do samog kraja. Da se Dis pojavio malo kasnije možda bi za njega tada rekli da se pojavio u pravo vreme, ovako mu ostaje samo gordo ime prethodnika. Ipak tadašnji naši veliki pisci poput Isidore Sekulić i Tina Ujevića stali su u Disovu zaštitu. Naime Dis kao i Dučić nosi svoju zaslugu za razvoj našeg poetskog jezika. Dok Dučić književni jezik razmiče granice - kako kaže Meša Selimović dotle V.P. Dis otkriva njena iracionalna svojstva. Prvi posle Laze Kostića stvara prostore snova i snoviđenja putem kojih tone u nirvanu. Njegova poezija, poezija bodlerovskih deliričnih stanja raspadanja iz koje izvire čist pesimizam, donela mu je isto što i Bodleru - optužbe da širi nemoral i defetizam. U tom smislu Dis je prvi naš pesnik kome se svet kao i Bodleru činio kao pakleno priviđenje. Suočen sa mračnom stranom života, slično Bodleru koji je izlaz nalazi u piću i poručuje - Treba uvek opijen biti... Opijajte se bez prestanka, i Dis je izlaz nalazio u piću:
Ne marim da pijem, al sam pijan često.
U graji, bez druga, sam kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadu i poroci zbraše.
.....
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
(Pijanstvo)
Paralele između Disa i Bodlera se itekako povlače, a donekle i između Disa i Velrena, ali postavlja se veliko pitanje kada se i na koji način Dis mogao sresti sa Bodlerom, kada ni u izgnanstvu Dis nije dobro naučio francuski... Ovo pitanje ostaje neodgonetnuto...
U jednoj od Disovih najlepših pesama Tamnici pesnik je dao sopstvenu predstavu o čovekovom dolasku na zemlju u život. Pesma nosi kosmičku viziju čoveka pre njegovog rođenja i posle, posle njegova pada. U tom smislu ova pesma predstavlja jednu malu kosmogoniju koja i pored mnogobrojnih i ogromnih razlika nalazi svoj pandan u Njegoševom spevu Luči, ali za razliku od nje nema religioznu nit, jer Disova vizija pada, iako je oslonjena na mit, stoji u potpunoj suprotnosti religijskim shvatanjima. Dolazak čoveka na ovaj svet predstavlja nesvestan čin, što znači da on ne nosi nikakvu krivicu, ali bez obzira što ne nosi nikakvu krivicu, on je ipak osuđen na patnju, zatvoren između neba i zemlje čovek je zakovan za zemlju, osuđen da traje i pati tu u tom zemaljskom prostoru. U ovakvoj predstavi nalazimo pesnikovo razočarenje svetom i postojećim životom i potrebu za daljinama i snovima. Pesma se završava okretanjem očima, u tim očima pesnik kao da pronalazi trajanja smisao. Motiv očiju je izrazito čest motiv u poezji Vladislava Petkovića Disa. Ovaj motiv postaje centralni motiv u pesmi Možda spava za koju je Miodrag Pavlović rekao kako je remek delo naše muzikalnosti.
Ova pesma nema opipljiv sadržaj, sva je nekako u izmaglici. Pesnik se budi i pokušava da se seti jedne pesme koju je čuo u snu, ali ne uspeva, jer pesnik kao da jedva zna da je imao san i njemu oči neke, ni tih očiju se više ne može setiti. On u njima jedino prepoznjaje ljubav i sreću. U pitanju je mrtva draga koja možda spava sa očima iznad svakog sna. Motiv mrtve drage pomešan sa motivima ljubavi i sna tvore jedan lirski arhetip koji se javlja još od prapesnika Orfeja, i na različite načine uobličavao kasnije kod: Dantea Aligierija, Edgar Alan Poa (pesma Gavran), kod Petrarke, kao i kod niza naših pesnika - Branka Radičeviča( Tuga i opomena), Laze Kostića ( Santa Maria della Salute), Zmaja u njgovoj zbirci Đulići uveoci... Ali ni kod jednog od ovih pesnika motiv mrtve drage nije tako apstraktan i neodređen kao kod Disa- ne zna se zapravo ni da li ona samo spava, ili pak grob joj tužno miluje stas. To su sve samo slutnje..
Pesimizam je obeležje celokupne Disove poezije, ali možemo uočiti dve faze u razvoju njegovog pesimizma. U prvoj fazi pesnik peva o ljubavi i tu je slika sveta data kao i u drugoj ništa manje crna, ali u ovoj fazi ima i srećnih vidika, sreću on nalazi u prošlosti, praegzistenciji gde je čovek živeo nepomućene sreće i u mašti. U drugoj fazi pesimizam dolazi do potpune zrelosti, napuštanjem ljubavnog motiva kao da postaje još ekstremniji. Tek kasnije prepoznat i priznat Vladislav Petković - Dis ostaje jedan od naših najboljih pesnika, čija patnja ostaje sramota za našu književnu kritiku.
Danica Jocić - Stojićević
|
|
