|
|
 |
|
|
FEMINISTIČKA PROBLEMATIKA U ''JEDNOM DOPISIVANJU''
JULKE HLAPEC - ĐORĐEVIĆ I ''NESAHRANJENIM MARIJAMA'' MAJE VOLK
 Tokom istorije od XVI do XIX veka javljaju se svetsko istorijski događaji koji su imali za cilj da sruše stari društveni poredak, kako bi obezbedili razvoj novog. Takvi događaji nazvani su revolucijama. Istoriografija beleži Nizozemsku buržoasku revoluciju (1566-1609), Englesku revoluciju (1640-1649), Rat za nezavisnost SAD-a (1775-1783) i svakako najupečatljiviju Francusku buržoasku revoluciju (najpre 1830. a zatim i 1848/49.). LJudski poredak bio je suočen sa teškim položajem radnika, koji traže svoja prava zbog fizičke eksploatacije od strane moćnih kapitalista.
Položaj žena, u to vreme, nije bio zavidan. Smatrane ''sporednim polom'' žene su bile subordinirane u odnosu na muškarce. Socijalno, moralno i seksualno ugnjetena ženska vrsta, želeći da sačuva svoj poljuljani identitet, pribegava merama koje pružaju otpor dosadašnjoj falokratiji.
Na temelju viševekovnog iskustva o muško-ženskim odnosima, javlja se alteritet kao posledica falokratije. Stvara se društvo u kome muškarci vladaju, društvo gde žena nepravedno postaje persona non grata. Ovakav stav opterećuje normalno funkcionisanje u društvenoj zajednici. Jer kako produžiti stvaranje ljudske vrste u zajednici gde se latentno (ili čak eksplicitno) širi mizoginija? Ove, ali i mnoge druge nedoumice, otvoriće put feminističkoj ''revoluciji''.
Taj novonastali pokret borio se za politička i ekonomska prava žena, za sticanje njihove nezavisnosti, za valorizaciju žene kao reprezentativne društvene jedinke. Ako to nije bio pravi revolucionarizam, onda je zasigurno bio revolt i otpor upućen ka starom socijalnom, kulturološkom i tradicijskom poretku u cilju uspostavljanja novog gde se žena, u gotovo svim segmentima života i rada, izjednačava sa muškarcem.
Diskriminacija ženskog pola osvetlila je stare nevolje na nov način. Otpor prema patrijarhalnom uređenju proglašavan je za devijaciju, a žene koje nisu prihvatale ''bračne dužnosti'' nazivane su neurotičnim i frigidnim. Socijalna svest savremene žene stvara seksualnu politiku koja ruši ustaljene predrasude o životu i radu žena u bračnoj zajednici. Žene ne pristaju da budu ograničene na dom i decu, da budu ''neplaćene služavke u kući svojih muževa''. Stoga su pozvane da se bore za svoja prava, da ne ćute, jer je ženska tišina najgora tehnika pasivnog otpora.
Stidljiva emancipacija žene XIX veka stvara prilično krhku konstituciju feminističkog tela. XX vek to ''telo'' razvija. Feministički duh se širi kroz ženske studije, ''studije žena o ženama za žene'' , gde se kroz žensko pismo glavna pažnja usmerava na ''otkrivanje različitih iskustava u dosadašnjem razvoju kulture, jer problemi i forme u književnosti jesu isti, ali ih žene drugačije obrađuju.'' Prenošenje feminističkih shvatanja u književnu sferu otvara mogućnost ženi, kao socijalnoj jedinki, da razvije recentan potencijal u okviru književnog iskustva koji bi omogućio da se tumačenje literature proširi. U zavisnosti od širine problematike koja se obrađuje, spisateljice su otvorene za nove vidove literarne komunikacije gde će iz ženskog ugla tumačiti određenu problematiku diskursa, dokazujući tako da njihov stav nije hermetičan niti manje važan od stava muškaraca.
Struktura poetske misli u ''Nesahranjenim Marijama'' i ''Jednom dopisivanju''
Spisateljica mnogobrojnih eseja, članaka i sudija sociološke i feminističke orjentacije Julka Hlapec-Đorđević, u fragmentima romana ''Jedno dopisivanje'', prikazuje odnos između Marije Prohaskove i Otona Šrepana. Pisan u epistolarnoj formi, ovaj roman nas direktno upućuje u komunikaciju između sredovečne filološkinje, iz Praga, i njene ljubavi iz mladosti, slovenačkog lekara. Prateći kako se nastavlja prekinuta nit njihove ljubavi, ali i prijateljstva, Julka Hlapec-Đorđević daje izvrsnu analizu emocija, realizovanu kroz dijalog dva lika. U već zrelom životnom dobu Marija i Oton evociraju uspomene iz prošlosti pokušavajući da objasne jedno drugom šta se desilo posle njihove mladalačke ljubavi.
Povod za prvo pismo koje Prohaskova upućuje Šrepanu, bila je njena studija o umrloj spisateljici Z.K., sa kojom je Šrepan bio u prijateljstvu. Svako sledeće pismo predstavlja dozivanje u sećanje skoro zaboravljenih emocija. U intimnoj ispovesti dva bića, uočavaju se izvesni filozofski i didaktički stavovi koje zauzimaju Oton i Marija kada govore o ljubavi, braku i realizaciji sopstvene ličnosti.
Uočljiva je autotematizacija autorke kroz neposredno slikanje doživljenog glavne junakinje. Naime, Julka Hlapec-Đorđević kao ''jedna od malobrojnih jugoslovenskih feministkinja između dva svetska rata'' pokušava da istakne liberarne stavove majke troje dece, ugledne i obrazovane žene modernog doba. Tako Marija Prohaskova kontrolišući svoj moralni imperativ, stoji u rascepu između sopstvenih ideala i realnosti, jer joj konzervativna sredina ne dopuša ostvarenje željenog. Jedinu utehu ali i moralnu podršku nalazi u svom duhovnom ljubavniku koji sa muškog stanovišta interpretira Marijin eros. NJihova veza, ma kako da se razvijala u novonastaloj situaciji, nosi sa sobom veliku simpatiju.
Kroz primetno prijateljstvo, predstavljeno u isto vreme kao blagodet ali i kao breme, junaci zaveštavaju svoje ispovesti jedno drugom. Sputani obavezama, stisnuti u kalupe, razmišljaju: Da li žena i muškarac smeju potvrđivanje svojih individualnosti da stave iznad svih obaveza?
Maja Volk u romanu ''Nesahranjene Marije'' svesno i namerno odustaje od konvencija koje karakterišu romanesknu strukturu. Na poseban način ta razbijena forma funkcioniše kao neokrnjena celina. Roman obiluje ženskim likovima čije se priče naizmenično smenjuju. ''Nesahranjene Marije'' pružaju bogatu sliku o životu junakinja različitnih starosnih dobi. Pisan ispovednim tonom, roman nas obaveštava o sudbini žena koje su, sticajem životnih okolnosti, prepuštene same sebi. Stvara se utisak da se junakinje dopisuju same sa sobom; kao da same sebi pričaju potresnu priču sopstvenog života.
Stepenasto strukturisan roman teži svome klimaksu kada žene u ličnim sudbinama uvide sopstveni udes, pa pokušaju da organizuju svoj svet, bez muškog upliva u isti. U različitim komunikacijskim kodovima, bilo da je u pitanju Marija, Lepa, Narcisa, doktorka Vukić, ili ma koja od žena iz romana, junakinje ispredaju svoje priče želeći da zaborave da su bile polno diskriminisane, moralno ugnjetene, zavedene pogrešnim odlukama ili čak seksualno zlostavljane. Poput Amazonki, žele sopstveni svet, sa kriterijumima čija će pravila stvoriti one same. Previše ponižene, pogrešno shvaćene, namerno odbačene, tragaju za neostvarenim idealima koji su srušeni u ''muškom svetu''.
Maja Volk problematizuje intenciju muškarca da njima ravnopravne žene degradiraju, stvarajući od njih bića koja odišu defetizmom. Kružni put nesahranjenih Marija, gde one polaze od sebe i iznova se sebi vraćaju, je njihov pogrešni eskapizam. Dižući se iz moralnog ponora u koji su pale, junakinje se osećaju kao ''rasterećeni beli magarci... privezani za maslinu'' koji čekaju da se zamršeno klupko njihovih sudbina rasplete bez ijedne pokidane niti.
Muško-ženski odnosi kao refleks varijeteta polova
Na samom početku postavlja se pitanje: ko je, zapravo, žena? Simon de Bovoar ženu određuje kao ''drugi pol''. S tim u vezi, muškarac će biti tretiran kao prvi pol, ''pol prvenstva u logičkom, istorijskom i vrednosnom smislu''. Ovakvo tumačenje iziskuje dublje razumevanje društvene situacije u kojoj se žena nalazi. Naime, od samog početka razvitka ljudske vrste vidimo grupe ljudi organizovane u zajednice koje su se razvijale isključivo od zajedničkog rada. Takvo društvo počivalo je na saradnji a ne na eksploataciji. LJudska vrsta bila je primorana da se međusobno pomaže kako bi obezbedila produžetak svog života ali i života čitave zajednice. Kasniji period uvodi muškarca kao društveno dominantnu ličnost gde ženska populacija postaje nužno eksploatisana. ''Autori iz latinskih zemalja uvek su proučavali samo kako se razvijao Homo (faber, sapiens, economicus, ludens, itd.) a skrivali su etape u kojima se razvijala Mulier (faber, sapiens, economica, ludens, itd.). Nisu li ih učili da žena pripada carstvu prirode a čovek carstvu kulture?''
Američki sociolog Lester Vord je 1903. godine formulisao androcentričnu teoriju, po kojoj je ''muškarac primaran a žena sekundarna; žene su iako neophodne u reproduktivnom procesu, samo sredstvo produžetka ljudske rase, ali na svaki drugi način one su nevažne u odnosu na muškarce.'' Vordov stav obezvređuje iskustvo žena, dovodeći u pitanje njihov društveni položaj.
Apoteoza muških vrednosti, na ovakav način, negativno je ocenjena u ''Nesahranjenim Marijama''. Maja Volk, u prvom poglavlju, govori o Hajdani, neshvaćenoj muslimanki koja želi da promeni veru, zarad ličnih principa. Takvi principi neprihvatljivi su za njenu porodicu. Hajdanin otac, sa izrazitom funkcijom patera familiasa, mogućnost svoje ćerke da studira teologiju i pređe u pravoslavnu veru, da ovlada latinskim, hebrejskim i crkvenoslovenskim jezikom, vidi kao najveću uvredu. Svesna da ovakav stav ne potiče od bibliofobije ili antihrišćanskog pogleda na svet, već isključivo od maskulinizma sopstvenog oca, Hajdana konstatuje: ''Žensko sam, znači ne postojim... Zato osećam. Osećam strah, nevericu, tugu, očaj žene koja nas je začela.''
Muškarci, ''od kolevke opominjani na svoje muške dužnosti, na razgranate rogove budućeg predvodnika'' , su u romanu Maje Volk označeni kao antagonisti koji u gradacijskom nizanju agresivnosti pronalaze emotivno zadovoljstvo. U takvom ambijentu žene su viđene ''kao neizreciva pretnja muškom principu'' , kao ''hodajući anđeli, kažnjavani od rođenja'' samo zbog toga što su prisutne ne ovom svetu.
Nasuprot tome, ''Kornelijus Agripa u svom veoma čuvenom delu 'Beseda o plemenitosti i uzvišenosti ženskog pola' nastoji da pokaže žensku superiornost. Poziva se na stare kabalističke argumente: Eva znači Život a Adam Zemlja. Stvorena posle muškarca žena je savršenija od njega. Ona je rođena u raju, on izvan njega... Ona je sačinjena od jednog Adamovog rebra a ne od zemlje. NJena menstrualna krv leči sve bolesti. Neiskusna Eva je samo zalutala, greh je počinio Adam.'' Žena poseduje esencijalne prirodne elemente ostvarujući se u ulogama majke i supruge. Muškarci su se izvinjavali za iskorišćavanje žena ''primedbom da to naređuje 'priroda' '' , upravo ona priroda koja je stvorila ženu.
Julka Hlapec-Đorđević, putem svoje junakinje, želi da vidi sve žene kao svesne i odgovorne, kao ljudska bića koja imaju priliku da nesmetano razviju svoje potencijale. Odraz njihovih kvaliteta relevantan je u tom smislu što on predstavlja korak više u emancipaciji žena, društvenom i kulturnom odrastanju majke, domaćice, radnice, koje će shvatiti ''da se žena može uzdići isto tako visoko kao i muškarac ako joj se, nekim slučajem pruži prilika kao što se pruža njemu.''
''Psihoanalitičar definiše muškarca kao ljudsko biće, a ženu kao ženku. Svaki put kada se ona ponaša kao ljudsko biće govori se da imitira muškarca... Mi, međutim u tome vidimo da se ona koleba između uloge objekta, Drugog, što joj je nametnuto i traženja svoje slobode.''
Uzimajući u obzir biološko stanovište, uočava se da se pripadnici oba pola po malo čemu razlikuju do svoje dvanaeste godine. Devojčice poseduju istu telesnu snagu, iste mentalne i psihofizičke sposobnosti kao i dečaci. Pubertet, kao period adolescencije smatra se ključnim u daljem formiranju pripadnika oba pola. Naime, tada se ističu polne razlike. Ono što se nameće i što treba napomenuti je mogućnost da se pre polnih razlika istaknu polne uloge. Polne uloge nameće sredina želeći od početka da devojčici da pečat ženstvenosti, kroz upućivanje na fizičko uređivanje, karakteristično ponašanje, a dečaku pečat muževnosti; gde se devojčica već polako sprema na ulogu majke, a dečak na ulogu oca. Vidimo aktivnu ulogu biološkog determinizma u realizaciji muško-ženskih odnosa, koji bi pre svega trebao da obezbedi nesmetani razvoj polova kao nezavisnih bića, potpuno polarizovanih.
Eksplikacija pitanja bračnih odnosa
Delikatnost muško-ženske intime, izvesne polne razlike, ali i uloge, možda su najviše eksponirane u bračnoj zajednici. Opšte kulturni kontekst stavlja ljubav pod legitimitet braka ističući da je brak institucija ''koja ima najviše uslova da muškarca i ženu usreći''.
Junakinja Julke Hlapec-Đorđević, Marija Prohaskova, oseća priličnu odbojnost prema braku. NJoj su strane bračne uloge koje ženama društvo nameće smatrajući da one za uzvrat ništa ne dobijajau već, naprotiv, gube svoju slobodu. Marijin brak opstaje ''jedino radi dece''. U takvoj zajednici ''dobrota'' supruge se meri ukusno napravljenim ručkovima, brojem ispeglanih košulja, redovno očišćenim cipelama i nesebičnom brigom o potomstvu. ''Fanatik ravnopravnosti i ekonomski nezavisna'', Prohaskova se od tih nepisanih pravila dugo branila. Razlog zbog kojih im se naposletku podvrgla je želja ''da ima mira''.
Naime, Marija je već kao neiskusna sedamnaestogodišnjakinja bila iznenađena, kada ju je zaprosio debeljuškasti ministar. Uznemiravala ju je pomisao da brak predstavlja raskid sa dosadašnjim načinom života, da ona mora ne samo da promeni mesto boravka i način života, nego i svoje prezime. Sasvim izvesna činjenica da postepeno gubi sva prava koja je u devojaštvu uživala, samo zbog toga što postaje supruga jednog muškarca, stvorila je kod Marije ogromnu averziju prema braku. ''LJubav je jedno, brak drugo, roditeljstvo treće, privatno domaćinstvo četvrto, a to sve se skupi, postavi na jednu kartu i pita se žena: hoćeš ili nećeš?'' Marijin odgovor bi bio: ''Ovo hoću, ono neću.''
Kao žena izražene inicijative i velike individualnosti, ovakav vid bračne zajednice, Marija doživljava poput nasilja. Shvatajući da je njenih istomišljenica veoma malo, pita se: ''Kako bi mogla jedna ista osoba zadovoljiti estetične, erotične, intelektualne, socijalne i finansijske želje i to kroz ceo život?''. Jasno je da ovakav stav ne potiče samo od odbojnosti prema braku kao instituciji već je on podstaknut voljom njene svesti i ličnim obrazovanjem.
Oton Šrepan iz muškog ugla ističe nedostatke braka. Njega ne bismo mogli svrstati u onu vrstu muškaraca koji smatraju da su gospodari nad svojim ženama. Naprotiv, Šrepan čini mnogo da se njegov brak održi kao prijatna zajednica dva bića koji ne zapostavljaju jedno drugo, već se trude da u svakom segmentu zajedničkog života budu jedno drugom oslonac. Takav stav nije mu doneo zasluženu satisfakciju. Kako Otonova žena, smatrajući da joj ljubav to dozvoljava, postaje strogi narednik i upravnik njegovog shvatanja i ponašanja, on postaje ''tegleća marva čiji se zadatak sastoji u tome da zarađuje''.
Vidimo da se Marija i Oton nalaze u istoj situaciji. Naime, oboje smatraju da su se izjalovili njihovi mladalački snovi, da je brak za njih bio salto mortale umesto mirnog, spokojnog doma, da su umesto ličnog ostvaranja i produžetka sebe u deci, dobili različite uloge koje se lično interpretiraju: on je utonuo u oblomovštinu a ona u duboku melanholiju, praćenu živčanim smetnjama.
Maja Volk obeležava muškarce kao likove sa epizodnom ulogom u životu njenih junakinja. ''Nesahranjene Marije'' prikazuju tradicionalnu predstavu braka koja igra značajnu ulogu u životu svakog od muškaraca iz romana, dok ta ista postavka kod žena izaziva nezadovoljstvo. To možda najbolje ilustruje jedna epizoda iz života mlade supruge: ''Došao ti je muž kući. Ponudi ga nečim... šapuće dobronamerna majka ženskog deteta, mudro savetujući kćer da prihvati sudbinu pokorno i što pre, jer je druga opcija još stravičnija - preko noći postati raspuštenica...'' Iskazana bojazan majke za dalji društveni život svoje ćerke usmerava je na ''pravilno'' ponašanje jer je bojkot sredine surov, ukoliko se ne podvrgne njenim merilima.
''Udri, sine, reče s mirnoćom srpske svekrve jedna majka muškog deteta, blagosiljajući zaslužen udarac pesnicom u bledi obraz nezadovoljne snahe, pedeset kilometara od emancipovane vreve Beograda.'' Ovakva životna lekcija je daleko nehumanija od društvenog bojkota. Seksualna diskriminacija žena prerasla je u fizičko zlostavljanje ''slabijeg pola'' od strane njihovih seksualnih partnera. U takvoj situaciji, majka ženskog deteta, iz ličnog iskustva savetuje: ''...oprostićeš mu ,Slavice, zbod deteta, zbog novca koji donosi u kuću, zbog roditelja, prijatelja, kumova, nedeljivog stana, zajedničke budućnosti... Prećićeš preko svega kao što ćutke prelaze sve balkanske mučenice.''
Dosta poremećeni bračni odnosi govore o iskustvima mnogih žena koje traže promenu, smatrajući da ne bi trebale da poslušaju savete svojih majki jer svaka jedinka, bila muškog ili ženskog pola, ima pravo da se razvija i funkcioniše bez ikakvog ugnjetavanja sa strane. Nije dovoljna konstatacija da ''žena zna da može sve i zato sve trpi.'' Potrebno je regulisati muško-ženske odnose i postaviti nova merila vrednosti na čijim osnovama će počivati ravnopravnost. Tako bismo stekli pravu sliku o pojedinačnim vrednostima i nedostacima muškarca i žene.
Polisemija ljubavnih motiva
Recipiran model poimanja ljudskih odnosa ukazuje da se relacije između dva pola ostvaruju ako se usklade izvesni socijalni, kulturni i lični zahtevi. Spona koja povezuje te zahteve i daje svemu na značaju jeste ljubav. Ali, treba napomenuti da su se do renesanse, ili čak do XVIII i XIX veka ''brak i ljubav razvijali posebno a da se ljubav nije mnogo razlikovala od nagonske strasti.'' Smatrajući da je većim delom prevaziđena ta podvojenost ljubavi i braka podstiču se pripadnici oba pola da, prema platonovskom mitu, pronađu svoju drugu polovinu.
Julka Hlapec-Đorđević objašnjava koliko je ljubav značajna u životu njene junakinje. Tokom studija, u Beču, Marija i Oton su osećali izvesnu naklonost jedno prema drugom. Iz takve simpatije razvila se ljubav, koja je opravdala nemačku izreku: ''Gut Ding, brauch Weil.'' I kako je vreme odmicalo, ljubav - neprestano prisutna, osnažila se krilima koja su Mariji i Otonu dala dovoljno vremena i za pohađanje predavanja, i za odlazak u pozorište, na koncerte, izložbe...
''Sva blagodati sveta ne mogu se sravniti sa tom: ljubiti i biti ljubljen. Samo prava simpatija je u stanju da ublaži trivijalnost seksualnog nagona i da paralizira siromaštvo svakidašnjice'', govori Oton. Ovakava deklamacija naliči na neku staru donkihotovsku izjavu ljubavi, implicitno izraženu upravo zato da je mogu razumeti sve osobe koje je pročitaju, a prihvati smo ona kojoj je namenjena.
Marija, neispunjena do kraja na ličnom planu, jedinu uzdanicu našla je u emocijama. ''Uostalom, čini mi se da ću se zaljubljivati do smrti.'', pomalo fatalno, govori njen racio. Tako rehabilitovana ljubav doživljava svoju renesansu. Međutim, oboje su svesni ozbiljnosti trenutka i vremena u kome se nalaze, pa ne pokušavaju da vaskrsnu staru ljubav, jer bi stvarnost tada bila nesnosnija.
''Kao muž i žena ćemo jedno drugo razočarati. Ali nadajmo se ne kao prijatelji. Nalazim da smo oboje moralno i kulturno dosta zreli, da nađemo mesto odakle se mogu ugledati zvezde. A ako ne, vratićemo se da ne srnemo u blato i ne okaljamo ni sebe ni svoju okolicu... Nas vežu najlepše godine mladosti i najiskrenije ispovesti starosti, što mi se čini još značajnijim.'' Na taj način, Marija i Oton završavaju jedan segment svog života, kako bi otpočeli drugi.
Maja Volk svoje junakinje predstavlja kao evanđeliste ljubavi, Hristu slične, koje su najpre prokazane i raspete, da bi na posletku bile voljene i prihvaćene. U međuvremenu, one žive; ''žive zato što još uvek vole dušom petnestogodišnje devojčice, dušom netaknutom, čistom, strogom i nevinom. Žive jer u nedrima čuvaju svu lepotu jednog trenutka.'' U takvom shvatanju nema nikakve oholosti duha, nego pokušaj Maje Volk da ljubav predstavi kao njihov najperspektivniji modus vivendi.
Erotična svest savremene žene
U oviru svojih polemičkih spisa, Julka Hlapec- Đorđević govori otvoreno o seksualnoj etici. Svetlana Slapšak u pogovoru ''Jednog dopisivanja'' seksualnu etiku Julke Hlapec-Đorđević vidi kao njenu najprovokativniju ideju, ističući da autorka i kroz roman ''Jedno dopisivanje'' ''predlaže model ljubavnog ponašanja ne smo za ženu, već i za muškarca''.
Opisujući garđanski brak Marije Prohaskove, autorka kritikuje bračne odnose u sredini u kojoj živi njena junakinja. Zapravo, svaka bračna zajednica sklapa se sa željom da supružnici postanu roditelji ispunjavajući na taj način obaveze, kako prema svojoj porodici tako i prema društvu. Materinstvo je predstavljeno kao najveća dužnost žene koja je usmerena ka stvranju naslednika. Prenebregava se činjenica da žena, pored obaveza koje nosi njena trudnoća mora da obavlja i radne zadatke u kolektivu u kom je zaposlena. ''Vrlo je dobro kazao francuski psiholog Henri Marion, da materinstvo čini ženi velike prepreke u trci, što nazivamo život. Ali, dužnost muškarca je, da joj to breme olakša, da ne doprinosi produbljivanju disharmonije prirode.''
Pod sintagmom ''idealne make'' predstavljene su generacije žena koje su, poput Marijine majke, žrtvovale svoj lični život zarad dece. ''U decu su te matere polagale sve svoje želje, nade i ambicije. Izgleda da je u tom odnosu ležala klica razočarenja: dece, ako su iz zahvalnosti žrtvovali sebe; a matere, ako im je individualnost bila izrazitija i drugoga sastava nego ta deca. Težište svoga Ja mora svaki položiti u sebe i ni u koga drugoga.''
Konzervativna pravila odredila su da žena bude kraj dece, da ih vaspitava i podiže, smatrajući da muškarac treba da bude lišen većeg dela tih obaveza jer on privređuje, obezbeđujući na taj način ekonomsku podršku svojoj porodici. Žene modernog doba, koje su materijalno stabilne koliko i muškarci češće se opredeljuju da budu samohrane majke. Neke feministkinje su mišljenja da samohrano materinstvo predstavlja jedan vid partenogeneze (zanemarujući kratkotrajnu ulogu oca tokom začeća), gde žena preuzima na sebe obaveze oko podizanja potomstva, smatrajući da je na taj način ispravila nepravdu koju veći deo muško-ženskih odnosa nije u stanju da reguliše.
Problematika kontrole rađanja (birth control), istaknuta kod Julke Hlapec-Đorđević, predstavlja se kao izuzetno značajna u tom smislu što realizacija iste pruža mogućnost ženi da ne pravi nepotrbne veštačke pobačaje koji je moralno i telesno uništavaju. Mada je ovakvo razmišljanje u opreci sa stavovima patrijarhalne zajednice koja muškarcima pruža mogućnost za uživanje dok, sa druge strane, opterećuje ženu brojnim nepotrebnim trudnoćama, ali i pobačajima, spisateljica Đorđević ističe da se žene moraju boriti za svoja prava jer je i njima omogućeno uživanje u seksualnim odnosima isto kao i muškarcima. ''Moderna žena... sleduje svome sopstvenome impulsu i gonjena kulturnom evolucijom, čini to isto kao i muškarac.''
Maja Volk, uzimajući u obzir položaj žena u ''Nesahranjenim Marijama'' upućuje im koliko pitanje, toliko i prekor: ''Zašto ste vi stvorene na ovoj zemlji? Da biste se takmičile sa muškarcima u zaradi, u gomilanju para? Ili da pružite ljubav... Zar bi bilo porodice da nema vas? Zar su poslovni uspesi jači od jednog porođaja? S kim se vi takmičite za ime Boga? Zar ne vidite svoju plemenitu misiju na ovoj zemlji... vi ste Božji anđeli na zemlji, izaslanici ljubavi, stubovi na kojim počiva civilizacija... blagoslovene da ste, majke i žene, osvestite se... pogledajte u svoja usamljena srca, pronađite božansku ljubav usebi, dajte je drugima, dajte je onim koji nisu blagosloveni kao vi...''
Simon de Bovoar u knjizi ''Drugi pol I'' postavlja pitanje iste težine: ''Zašto žena nije uspela da od materinstva načini sebi pijedestal?'', ističući da žena koja rađa ''ne zna, dakle, za gordost stvaranja.''
Ovi stavovi autorki iz različitih kulturnih sredina otvaraju nov problem ženske intime smatrajući da žene, ako nisu uspele ni na jedan drugi način da istaknu svoje prvenstvo u odnosu na muškarce, ispustile su tu priliku kada su dozvolile da se njihov porođaj tretira samo kao biološka datost. Vrlo je izvesno da to jeste prirodni čin, ali takav čin ima mogućnost da ostvari samo žena, ne i muškarac; i na toj razlici treba temeljiti valorizaciju ženskih vrednosti, kako u društvu tako i u bračnoj zajednici.
Patrijarhalna represivna kultura
Uzimajući u obzir prirodne činioce koji određuju fizičku i anatomsku konstituciju oba pola, neophodno je napomenuti i spoljne, društvene činioce koji usmeravaju delovanje jedinki u jednoj zajednici. U civilizovanom društvu postoji niz pravnih regulativa koje, na svoj način, obezbeđuju funkcionisanje ljudskog društva, smatrajući da je svaki čovek slobodan da uređuje sopstveni privatni život. Međutim, vrlo često patrijarhalne sredine imaju svoja nepisana pravila po kojima očekuju da se ponašaju pripadnici te zajednice.
Marija Prohaskova ističe stavove njene okoline koja smatra da je najveće odlikovanje za jednu devojku prosidba. Očekujući da bude poslušno dete, odgajali su je pod ''imperativom devojačkog vaspitanja onog doba: Ne smeš.'' Neželeći da bude sputana ni u jednom pogledu, Marija studira, prihvata liberarne stavove modernog doba, usput upoznajući ljubav preko Otona. NJena porodica nije imala razumevanja za njen način razmišljanja, predstavljajući Marijine lične stavove kao kapric devojke modernog doba.
Patrijarhalan model ponašanja, predstavljen u romanu Maje Volk nagoveštava da žena ima obaveze prema porodici i mužu koje je sprečavaju da izgradi samostalni životni put. Svaka devijacija od postavljenih pravila obeležena je kao prestupništvo. Maja Volk apeluje na dostojanstvo žena kako bi srušile ustaljene običaje i predrasude ''užasnuta patrijarhalnim modelom koji ne funkcioniše u stvarnosti već je moguć samo u mitu, predanju, bajci, snu erotskom,..''
Julka Hlapec-Đorđević ističe još jednu nedoslednost patrijarhalnog miljea. Ideologija modernog vremena uspostavlja prilično nepravednu formu kada dozvoljava ljubav između tridesetogodišnje žene i šezdesetogodišnjeg muškarca, a zabranjuje ljubav između tridesetogodišnjeg muškarca i četrdesetogodišnje žene. Poučena ličnim iskustvom, Marija dalje govori kako ženu posle četrdesete godine svi doživljavaju kao majku i gospođu u zrelim godinama, a niko ne vidi u njoj onu životnu snagu koja teži da se proširi i na emotivni plan. NJoj je neshvatljiva bezobzirnost okoline prema ličnim težnjama sredovečne žene koja itekako ima prava da se bori za emotivno i telesno zadovoljstvo. Ipak, priznaje da Prag nije inficiran malograđanskim moralom kao LJubljana, u kojoj živi Oton, da su Česi liberalniji. Ali, isto tako je i svesna da postoje ustaljena tradicionalna pravila, i u najtolerantnijoj sredini, koja je teško iskorištava.
Iz prikazanih stavova o položaju žena kod dve spisateljice Julke Hlapec-Đorđević, kao predstavnice feminističke misli između dva svetska rata, i Maje Volk, kao predstavnice feminističke misli XX veka, primećujemo da se desio izvesni pomak utoliko što su se žene emancipovale, ali i izvesni pad utoliko što se žene nisu izborile da budu potpuno ravnopravnene sa muškarcima. Kod Julke Hlapec-Đorđević prisutna je namera da zaštiti interese žena, glorifikujući, sa razlogom, njihovu ulogu ćerke, majke, domaćice i bračne žene. Tako razvijen apologičan stav sasvim je u funkciji umetničkog doživljaja ''Jednog dopisivanja''. Iako je uočljiva identifikacija autorke sa junakinjom, Marijom Prohaskovom, pohvalna je njena intencija da u feminističku raspravu, u epistolarnoj formi, uključi i muškarca, u liku Otona Šrepana.
Maja Volk govori o brojnim konfliktnim situacijama, kod njenih junakinja, nastalih zbog poremećenih muško-ženskih odnosa. Ona ne pruža direktnu priliku muškarcu da iskaže sebe, već kroz izlaganje stava sredine, bračne zajednice i ličnog iskustva njenih junakinja želi da prikaže stavove muškaraca. Sadržajne, formalne i jezičke osobenosti stila kojim se Maja Volk koristi ukazuju da bismo ''Nesahranjene Marije'' mogli posmatrati kao idejnu dramu koja na indirektan način uključuje čitaoce tražeći od njih da, poput pozorišne publike, učestvuju u ovoj psihološkoj verodostojnosti.
Slične stavove zauzima i francuska spisateljica Simon de Bovoar koja u knjigama ''Drugi pol I i II'' kroz ideje egzistencijalizma, konstituiše svoj sud o muško-ženskim odnosima. Interesujući se za ljudsko biće uopšte, ona pokušava da kroz prikaz ličnog života čoveka, osvetli njegove probleme i intimu. Ona polemiše o različitim pitanjima muško-ženskih svetova u okviru kojih želi da ženu izbavi iz pasivizma i podstakne je na otkrivanje sopstvenih kvaliteta. Takav dinamizam bi doveo do uspostavljanja ravnoteže između muškarca i žene, gde će oni jedino na tom, jednakom nivou moći da funkcionišu kao dva ravnopravna bića. Samo onda kada shvati koliko može i oluči da te kvalitete i upotrebi, uloga žene se može rehabilitovati i trajno promeniti. ''Žena može izabrati, izvršiti, postati sve što hoće, ali treba da to hoće.''
Jelena Đukić
|
|
|
|
|
