|
ROMANTIČARSKI PESNIK JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ
 Jedan od najpoznatijih naših romantičara je svakako Jova Jovanović - Zmaj. Ovaj pesnik se znatno neposrednije naslanja na pesnički jezik narodne poezije, nego Jakšić i Kostić. Zmajeve slike su znatno blize narodnom folkloru nego li Jakšićeve i Kostićeve, kod njega ćemo mnogo ćešće nego kod drugih naći: zlato moje, čarne oči, plavo nebo, beo danak, sinje more...
Zmaj je u odnosu na L. Kostića, pesnik uprošćene pesničke slike. Njegova slika je uvek jasna. On nastoji da bude što konkretniji, čak i u metafizičkim predstavama. Osećajući uvek pred sobom publiku, pesnik ređe upotrebljava slobodne asocijativne spletove, a češće apostrofe, pesnička pitanja, lirske dijaloge i slična sredstva neposredne komunikacije.
Đulić i Đulići uveoci, kao neobičan lirski dnevnik, u čijoj se pozadini nalazi tužna istorija samog pesnika predstavlja i određen sistem lirskog mišljenja, u Đulićima pesnik daje definiciju idealne ljubavi, a u Đulićima uveocima zalazi iu oblast metafizičke lirike, tj. dotiče se metafizičke ljubavi, njenog smisla u kosmosu.
Za literarnu genezu Đulića i Đulića uvelaka od svih Zmajevih pesama svakako je najinteresantniji njegov nedovršeni rad na ovećoj lirskoj poemi, u kojoj nalazimo motiv mrtve drage. Rad je sačuvan pod naslovom ,, Odlomci jedne veće pesme,, - idealna draga je,, cvetak sa visine, rajska slika svemiline,, biće eterično, nadzemaljsko, sva od zraka, od svetlosti. I kod Zmaja kao i kod Novalisa, nalazimo mističnu čežnju za spajanjem sa idealnom dragom u večnosti:
Jedan poljub samo
Al' trajaće tamo
Do vremena daljni oni
Sto Bog ima da pokloni.
Kao i nemački romantičari i naš Zmaj se u ovoj pesmi prenosi u neko idealno, čisto lirsko, onozemaljsko stanje, koje jedino priznaje za pravu egzistenciju. Iako nezavršena ova pesma je značajna upravo zbog toga što otkriva lirsku prirodu Zmajeva duha, njegovu skonost ka novalisovskom tipu lirskog poimanja kosmosa. Polazeći od čiste fikcije, on pod njenom sugestijom doživljava konkretnu ženu, Novosađanku Ružu Ličanin kao idealnu dragu, dok kod Novalisa, kao i kod Radičevića put ka Idealnoj vodio je od realnog doživljaja idealne žene ka umetničkoj viziji umrle kao fiktivnoj, imaginativnoj rekompenzaciji za neostvarenu ljubav. Značajna je činjenica da sve sto je opevano u ,, Odlomcima jedne vece pesme,, bilo izvan pesnikovog konkretnog životnog iskustva. Buduci da pesnik nije u svom realnom zivotu nije imao sličan doživljaj, tako da svet njegove imaginacije plod sopstvenog uživljavanja u motivu mrtve drage, a ne poetski oblik lične emocionalne drame. Tek posle toga pesnik ce lični doživljaj umetnički oblikovati u ,, Đulicima,, i ,, Đulicima uveocima,,. Tako da ova pesma iako nedovršena otkriva lirsku prirodu Zmajeva duha, njegovu sklonost ka novalisovskom tipu lirskog poimanja kosmosa.
Medu pesmama Đulića i Đulića uvelaka ima i pesama novalisovskog tipa. Stvaralačkim prenošenjem u svet imaginacije, pesnik vidi i čuje zvučnu svetlost Idealne. Iz tuge za umrlima, pesnik vrlo lako prelazi u lirsku metafiziku, koju izrazava dematerijalizovanim slikama bilja i kosmosa, dignutih do novih apstraktnih značenja. Po Zmaju kao i po Kostiću nema međe između života i smrti. Živi primaju u sebe svetlost mrtvih, u kojoj se duše umrlih spajaju kao u neki praoblik. Na svetlosti toga spoja suše se suze ucveljenih. Praoblik egzistencije u kojem se sve spaja kod Zmaja je svetlost, a ne noć kao kod drugih romantičara.
Imaginarna draga živi u pesniku kao tuga koja ispunjava sav univerzum. Imaginarna draga i tuga u pesniku postaju jedno: muzika uvelaka. Kroz tugu za Njom pesnik dozivljava harmoniju i lepotu univerzuma. Đulici XXII . Kao čežnja za mrtvima, tuga je most između pesnika i njih: večna, ničim neuništiva veza između onih koji se vole. Ona je isto tako i kosmički medijum kojim se uspostavlja kontinuitet izmedu života i smrti, odnosno ukidaju granice između stvarnog i irealnog sveta, tako da tuga ima kratkoročno dejstvo, oni koji tuguju spajaju se u njoj s čistim i idealnim bićima, koja su sušta duhovnost, te se tako tugujući , prečišćuju u sebi samima, te se dižu do ideala. Pesnik se sreće sa mrtvima u iracionalnom prostoru sna, koji on doživljava kao neki drugi, zagrobni svet. Susret s njima u tom svetu po pesniku je i vrhunski trenutak postojanja. Zmaj svesno teži prevazilaženju razdora koje u njemu izaziva bol i teži uspostavljanju harmonije i mira, tako da nam ovaj pesik u XXX pesmi Đulića uvelaka nudi sliku tog prostora milja u kome nema jada i razdora, prostor na izbrisanoj granici između života i smrti, prostor u kom se sreće sa Njom:
Zasijajau zračne staze,
Ka da su duž zvezde....
Naime, nastojeći da upkos logici prolaznosti, sačuva trajno stanje milja, blaženstva, idealne sreće, on imaginativnim putem stvara mistični svet u kojem nema tokova. U tom svetu postoje samo On i Ona spojeni u jedno kao trajno vreme svih stvari.
Lirska metafizika novalisovskog tipa najizrazitaija je u u pesmi u kojoj se javlja Hristos, kao simbol suza i krvi prolivenih u svim vremenima za čoveka paćenika, koji oslobađa ljude osećanja otuđenosti i vraća ih u stanje božanskog mira. Njegov hram je vasiona, u kojoj se obavlja panteistički obred pričešća.
Uperkos bliskosti izmedu metafizike lirike Đulica uvelaka i metafizike novalisovskog tipa postoje i bitne razlike. Novalis se, u imaginaciji, prepusta tuzi, koja ga vuče u smrt, a Zmaj se bori protiv nje. Novalisova idealna draga je ona lirska, iracionalna sila koja odvodi pesnika u tamu, u noć, a Zmajeva iščezla draga je samo ,, sjajak u suzi,,.Ostajući s ove strane međe, u stvarnom životu, Zmaj ce iz onog drugog iracionalno-mističnog sveta, pored drage, slušati u snu i utešne poruke svoje mrtve dece.
Danica Jocić - Stojičević
|
|
