|
JOVAN ŽIVKOVIĆ - PESNIK
Jovan Živković rođen je u baranjskom selu Kneževo 20. januara 1974. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Belom Manastiru da bi potom upisao Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, te diplomirao 2000. godine. Svoje prve ilustaracije objavio je sada već daleke 1989. godine u Školskom listu.
 
Stripovi: Čiča Miloš i Los-sob
Poslednjih desetak godina bavi se uređivanjem različitih publikacija uglavnom vezanih za svoju struku. Osim toga, uživa u čitanju i pisanju poezije.
Balkan godine nulte
Posmatram svoje drugare
Prelepu decu
Dok potajna ruka ispisuje
Po njima
Simbole vremena.
Pod prozorom maršira crvena
Parada. Otac donosi gajbu piva
I viče da je srećan.
Tvoja je kuća nova, ali ipak stara -
Kroz vazduh bruji šapat.
U teatru ljudi ustaju i
Opet padaju, noseći garava odela
I krvave zavoje na oltar sistema.
Temelji tvoje kuće se ruše... zbog dece -
Huknu iznenadna promaja.
Došli su gosti i doneli darove.
Iskrice veselo preskaču
Češki kristal. No u dnu kuće starica
Drhtavim rukama pripaljuje kandilo,
Dok stroge oči sa zida neumoljivo
Kažu:
Ova je kuća ostarela i prestarela.
Moraće da padne... zbog dece.
Drvo života
Pitaš se šta je život
A šta smrt?
Hteo bi da o tome
Filozofiraš
Uzduž i popreko?
Evo, imam predlog -
Na sebi sam ga isprobao;
Ućuti i zagledaj se
U lice
Prelepog mladića što
Drži knjigu.
Osetićeš kako filozofija
Otpada od tebe poput
Suvog lišća, beskorisnog
Na drvetu života.
Kad Bog prosti
(okajanom)
Opet se ljudi penju po nevelikim
Brdima, dok u pozadini odjekuje
Melodija raštimovanog pijanina.
Čovek imenom Rodžer Dalapon rukuje se sa prastarim
Robotom, a boje su blede kao
U crtaću što ga davno gledah, ili
Spotu starog rokera u kom glumi
Žena iz mojih snova.
Vraćam se u nevinost.
Oksimoron
Čudno je biti - ni tamo, ni ovde.
Nosim francuske brkove i tamni halbcilinder,
Rukavice mi od kože, a ebonosov štap
Taj večiti simbol moći.
Svejedno psujem kao kočijaš, mirišući
Kažiprst posle svakog obroka.
Dok odlazim u pozorište, kroz glavu mi
Bruji razuzdan bećarac.
Imam slovensko ime, krv mi je vrela, a
U društvu svog mentora sedim
Zauzevši krutu pozu kakvog
Matorog fon Habzburga.
Danju proučavam otkrića kanadskih učenjaka
I maštam kako ću i ja jednom u svemir.
Noću, za punog meseca, stružem u gusle
Tuleći ratnički zov svojih predaka.
Zaista, sam sam sebi
Oksimoron.
Šta to spava pored mene
Kraj mene drema baršun -
Tu je, mogu da ga opipam. Ali,
Kad otvorim oči,
Vidim zlatni slap što se razliva
U nedogled,
Praveći fantastične kaskade,
Krijući negde u sebi
Ružičastu školjku sa
Nizom sjajnih bisera.
Ne, slap postaje mleko
Što teče posteljinom u naglom
Pokretu, a usred njega
Modro jezero, sa tek pokojim
Brižnim oblakom.
Sniva majka nerođene dece.
Ovisnik
Mrtav sam. Odavno me nema.
Postojiš samo ti, pijavico! Skote!
Postala si moja suština.
Navlačiš me kao rukavicu
Dajući mi snagu i smisao.
Danas ležim među tvojim
Toplim butinama,
Već sutra - u blatu, pogažen
I jadan.
Tumaraš odajama mog uma,
Fioke i ormane stare
Otvaraš, iz kojih ispada
Ono na šta i sam zaboravih.
Opet sam dete koje, nasmejano,
Trči cvetnim poljem
Loveći šarenog leptira
Ili superjunak na krovu
Najvišeg solitera.
U stvarnosti spavam na
Smeću i iz utrobe mi
Curi sažvakan život
Dok iščekujem da crna dama
Opet navuče svoju
Rukavicu.
Čovek koga nisam voleo
Čovek koga nisam voleo
Posetio me iznenada
Donevši mi darove
Strašne i tajanstvene
Što svest pretvaraju
U beskonačan fluid.
Čovek koga nisam voleo
Otvorio je prozor
Ka nebu
I moje su slepe
Oči progledale.
Čovek koga nisam voleo
Tad je progovorio. Iz njega
Se prostro nepregledan
Tepih od šarenog cveća
A iz očiju mu sevnula
Iskra večne svetlosti.
Bio je to čovek koga
Nisam voleo.
Više nije.
Sad smo prijatelji
I volim ga više
Od samog sebe.
Pobuna
Dok je žena izdisala
Tražeći pogledom muža,
Dok je devojka jecala
Ispod mermernog krsta
Mršavi crnac uze gitaru
I razori svemir.
Brkati pesnik zaurla
I podiže revoluciju -
Stvoreni smo samo zato
Da bi dali
Sebe.
|
|
