|
U IŠČEKIVANJU VELIKOG POTOPA
PATRIK KOVALSKI - SUGARFREE
 - Ogledalce, ogledalce, kaži mi ko je najlepši na svetu?
- Ketrin Zita Džouns.
- Prokletstvo - reče Zla Maćeha birajući novu jabuku.
( odlomak iz pripovetke Sonne )
U eposi iskonstruisanih identiteta zaista ne čudi činjenica da su autori/ke sve tri objavljene knjige u ediciji Prva knjiga Matice srpske za 2005. godinu objavili pod pseudonimima. To su Danica Dobrovsky (Sofija Živković) sa pesničkom zbirkom Sobe, Nika Dušanov (Aleksandar Nikolić) sa pesničkom zbirkom Bacač noževa i Patrik Kovalski (Bojan Jelić) sa zbirkom kratkih priča Sugarfree. Ovaj poslednji je nekim čitateljima novosadske periodike poznat od ranije, jer su njegova poezija i proza objavljivane u književnom časopisu Stanje stvari, kao i studentskom časopisu Abreakcija, koji izlazi na novosadskom Filozofskom fakultetu. Inače, kratke priče koje sačinjavaju ovu zbirku nastale su (pazi sad!) u periodu kada je Kovalski završavao srednju školu i počinjao da studira, i zato je prava šteta što su objavljene tek prošle godine. Jednostavno, prošlo je isuviše vremena: pisac je poetički sazreo, pa je ova zbirka pomalo izgubila na značaju za njega, dok je kritici sada teško vrednovati delo, s obzirom da ga je pisao dvadesetogodišnjak, a objavio dvadesetšestogodišnjak!
Kovalski je zajedno sa Dušanovim i drugim autorima/kama delovao na novosadskoj književnoj sceni kroz grupu Zona, koja je egzistirala na Filozofskom fakultetu tokom 2000. i 2001.-e godine. Zanimljivo je da je većina autora Zone svoje uzore tražila daleko od ovih prostora. Kao početnik, Kovalski je izabrao izuzetnog učitelja. Reč je o američkom postmodernisti iz druge polovine prošlog veka, Donaldu Bartelmiju, čija je kratka proza poslužila kao direktan podsticaj za nastanak, inače odlično nazvane zbirke Sugarfree (Bez šećera). Zaista je misterija kako je ključni pisac za razvoj američke postmoderne ostao tako slabo poznat i prevođen na ovim prostorima. Ipak, svojim delom uticao je na autore poput Davida Albaharija i Dubravke Ugrešić. Bartelmijeva proza sadrži sve one elemente po kojima će postmodernistička književnost ostati upamćena: tehnika kolaža, fragmentarnost, poigravanje sa formom i jezikom, parodiranje književnih uzora, ironija kao sredstvo relativizovanja svega i svačega itd. Ovakav poetički skelet bivši član Zone je prihvatio i primenio u većini svojih priča, te u njega ugradio sopstveni senzibilitet, stil, ideje i stavove.
Svet koji je pisac stvorio u ovoj prozi je iščašen, izobličen, na momente fantastičan, svakako tragikomičan, ali taj svet vrlo slikovito predstavlja gorku svakodnevicu koju živimo. Ironija i parodija su Patrikovo omiljeno oružje: u priči Ona plače parodira se biblijska tema o Velikom potopu; Dok si ti spavala je parodija bajke o Trnoružici; Republika mrtvih je parodija putopisa; Sonne je parodija Snjeguljice; u priči Ona želi pisac se ironično odnosi prema stereotipima holivudske kulture. Pripovetka Svetska pravda može se tumačiti dvojako: kao parodija mita o pobuni Satane protiv Boga, ali i kao aluzija na Njegoševu Luču mikrokozma! Evo te priče u celosti:
Sa velikim žaljenjem Vas izveštavamo da je revolucija u organizaciji druga Lucifera doživela fijasko. Neki potkazivač je zasigurno ubačen u Komitet. Sam drug Lucifer je uhapšen i posle dugotrajnih ispitivanja i svirepih mučenja, krila su mu odsečena a telo bačeno sa oblaka. Diktator je ostao na tronu.
U ime svetske pravde,
Nebeski komitet komunističke partije
Drug N.
Navedeni književni postupci mogu se objasniti na sledeći način: nije reč o uklapanju aspekata kulture u neku piščevu premisu, već o tome da kultura, u većoj ili manjoj meri, oblikuje delo.
U ovoj prozi odmerenog preterivanja pozitivno je to što parodija i ironija nisu same sebi svrha, već su tu zbog svojevrsne kritike stvarnosti kojom se bave. Zvučaće paradoksalno ako kažem da to nije ona vrsta kritike kojom umetnik želi da pobedi svet u kojem egzistira, već da se pomiri sa tim svetom. U priči Tri puta ura za pretres, Kovalski će do perverzije izobličiti potrebu savremenog društva za razotkrivanjem tuđe privatnosti, ali problem će ostati bez razrešenja.
Ima priča začinjenih duhovitim preokretom na kraju, koji je tu da bi iznenadio čitaoca, ali i otkrio neko dublje značenje, kao u priči Ljudi u crnom. Ponekad čitaoca može obuzeti svojevrsno apokaliptično osećanje, kao u priči Kišno doba, čiji junak tumara svetom uništenim novim Velikim potopom. U Bulevaru evolucije vizija Apokalipse je krajnje iščašena, s obzirom da ljudskoj rasi preti opasnost od životinja sa ljudskim sposobnostima! Pripovetku kolažnog tipa Oteto od ništavila Patrik je sastavio od niza fragmenata i različitih formi, pritom se rukovodeći tezom da opšta stilska, tematska i druga homogenost nije moguća. U njoj se prepliću realistički i fantastični manir, a bavi se tragičnom, ali i tajanstvenom smrću psihički bolesnog mladića. Inače, motiv smrti glavnog junaka/inje je čest u ovoj zbirci, npr. u pripovetkama Kišno doba, Sonne ili Bulevar evolucije, ali se pisac prema ovoj temi uvek odnosi krajnje ironično.
U Sugarfree-u je učestala forma spiska (Ona plače, Ona želi, Doba nevinosti), epistolarna forma (Dok si ti spavala), dijaloška forma (Tri puta ura za pretres, Oteto od ništavila), dnevnička forma (Oteto od ništavila) i forma telegrama (Svetska pravda). Ovakvim formalnim inovacijama izbegava se okoštalost i predvidljivost klasične naracije, što je jedan od najvećih kvaliteta ove zbirke.
Kovalski vrlo vešto u praksi sprovodi pojam poznat kao uživanje u tekstu; čovek jednostavno zna kako da privuče čitaočevu pažnju. On piše vrlo duhovito i jezgrovito, u maniru američke proze. Na momente je primetna nedovoljna izrađenost njegove spisateljske tehnike, što je i razumljivo kada se zna sa koliko godina je pisao ove priče. Zato sa nestrpljenjem očekujem sledeće izdanje ovog Novosađanina, jer me zanima u kojem pravcu se za ovih nekoliko godina Patrik razvio kao pisac.
Nameće nam se pitanje, da li će postmodernističku književnost u budućnosti neko parodirati? Ne verujem da će se ovaj konglomerat nametnuti kao uzor nekim budućim književnim generacijama - pritom svaka čast izuzecima. On se često pretvara u parodiju postojećih literarnih uzora i obično ne predstavlja ništa više od toga. S druge strane, to je jedna od prednosti postmodernističke književnosti: proza Kovalskog nije ni pisana sa ciljem da postane književni uzor. Pretenzije ove zbirke su mnogo skromnije, a samim tim i zdravije.
Na kraju, moramo priznati da postmoderna nije stvorila svet u kojem živimo, već se desilo obratno. Ovaj nekada inovativni književni pravac danas podseća na lenjog i umornog glumca koji suviše dugo igra jednu te istu ulogu; takva situacija je naročito izražena na ovim prostorima. Za to vreme, publika zavaljena u tapacirana sedišta, i dalje iščekuje nešto što će u skladu sa njenim očekivanjima bitno promeniti postojeće stanje... Zato, ako se dosađujete iščekujući Veliki potop, vanzemaljce ili novi krah njujorške berze, a pritom volite jedinstveni, osvežavajući ukus bez šećera - novosađanin sa pseudonimom irskog Poljaka ima rešenje za vas.
Bojan Samson
|
|
Cheap Reseller Hosting 
