|
KNJIŽEVNA I POZORIŠNA KRITIKA
 Pojam "kritika" dolazi od grčke reči "krino" što znači biram, određujem, sudim. Prvobitno značenje reči kritika odnosilo se na analizu, ocenu, prosuđivanje nekog dela, postupka ili predmeta, podrazumevala je sud o nečemu, procenu, vrednovanje. Samo prvobitno značenje reči kritika podrazumeva i njeno uže značenje. Ako bismo kritiku posmatrali u širem smislu reči, mogli bismo reći da kritika označava i: zamerku, prekor, prigovor, osudu, negativan stav prema nekome ili nečemu. U različitim sintagmatskim spojevima njeno značenje je preciznije i egzaktnije: književna kritika, naučna kritika, estetička kritika, novinska kritika, istorijska kritika, društvena kritika, moderna kritika, itd. Ovim vrstama kritika upućuje se na razdoblje, pravac, pokret, na metod istraživanja, ocenu, na osudu, pohvalu, itd.
Postojanje kritike vezano je za samog čoveka. Biti kritičar znači akumulirati ljudsko saznanje i prenositi ga na buduće naraštaje, ali i pronicanje u saznajne vrednosti i estetičke kriterijume koji su, pre svega, zasnovani na ukusu i stečenom iskustvu. To je, svakako, težak zadatak zbog nemogućnosti pronicanja u sve saznajne vrednosti ali i zbog specifičnosti umetničke istine koja ne zahteva egzaktnu, naučnu analizu, vec je ona zasnovana na promenjljivim ukusima i podložna subjektivnim uticajima, datog trenutka. Zbog toga je približavanje objektivnom sudu mnogo teže i nesigurnije.
Istina predstavlja glavni kriterijum i daje smisao svakoj kritici. A istina može biti: naučna i umetnička. Za naučnu se smatra da je objektivna jer se poziva na egzaktne nauke i kao takva se može i dokazati. A za umetničku istinu se smatra da je to čovekova istina koja zavisi od njegovog iskustva i ukusa. Zbog toga je ona promenljiva, ali i relativna. Na taj način kritika posreduje izmedju istine i zablude, ukusa i neukusa, prožeta specifičnim emocijama, i kao takva vekovima služi čovečanstvu.
Književnu kritiku možemo definisati kao onaj deo nauke o književnosti koji služi kao veza izmedju književnog dela i čitalaca. Književna kritika ima za cilj da otkrije ono značenje i vrednosti koje postoje u konkretnim književnim delima. Na taj način se čitaocima olakšava razumevanje i oni postaju upućeniji u određeno književno delo. Ali, kniževna kritika istovremeno vrši i ocenjivanje književnog dela i ima funkciju pripreme činjenica za dalja teorijska uopštavanja estetike i teorije književnosti.
Potrebno je da književna kritika uzme u obzir sve one osobine koje književno delo ima u sebi, da izbegava svako jednostrano i usko književno teoretisanje zarad ocenjivanja književnih dela u širem smislu, kao i poznavanje novih saznanja same prirode umetničkog dela. Na osnovu sposobnosti kritičara da zapazi taj novi pravac u umetničkom stvaranju određenih pisaca, razvija se književna kritika.
Postoji uvreženo mišljenje da književna kritika spada u oblast nauke o književnosti, pored teorije i istorije književnosti, i tako čini jednu od triju disciplina nauke o književnosti. Međutim, određeni broj teoretičara smatra da se književna kritika ne može računati u nauku jer je zasnovana na subjektivnom ukusu kritičara.
Kritčar mora da bude kompetentan čitalac. On samom delu treba da da određenu ocenu, u zavisnosti od toga da li govori o kjiževnom delu svog doba ili o kniževnom delu iz prošlosti. Društvena funkcija kritičara tako će biti sastojana u tome da njegov vrednosni sud odluči o valjanosti samog dela gledano kroz prizmu raznih dešavanja, koja su uticala na njihov nastanak, na samu strukturu dela, njegov život u vremenu, ali i na njihov značaj u savremenom kontekstu i kontekstu prošlosti. Kritičarev sud, pri tom, moze biti krajnje subjektivan ali potkrepljen argumentima ili može biti više egzaktan i distanciran, ali takav sud mora proisticati iz same umetničke istine od koje polazi.
Novinska kniževna kritika treba da bude argumentovana, da bude konkretna, da se poziva na određeno delo, da citira mesto koje se kritikuje, da ne degradira, ne unizi značaj dela... To vodi ka konkretnosti samog novinskog kritičara, ka njegovoj korektnosti, ka ukazivanju na vrednost dela, njegovoj preporuci ili zabrani istog. Kritičar mora da uspostavi neposrednu komunikaciju sa čitaocima, a to ce postići razumljivim stilom, jednostavnošću i što većom konkretizacijom sopsrvenih stavova. U odnosu na to, novinska kritika ima svoje oblike izražavanja: beleška, prikaz (recenzija), članak, polemika ili rasprava. Ona tako postaje bliska književnoj kritici u opštem smislu.
Novinska kritika je informativnog karaktera. Ona obično sadrži poseban osvrt na sadržaj dela, na fabulu, temu, likove, osvrt na kompoziciju, stil i jezik dela. Od samog kvaliteta izloženih informacija zavisi i kvalitet čitave novinske književne kritike.
Sama reč "kroki" potiče od francuske reči "croguis" i označava nacrt ili skicu, nešto urađeno na brzinu. A kroki esej je vrsta novinske kritike koja može imati posebnu vrednost. Takva kritika može biti emitovana i na radiju i na televiziji. Autor kroki eseja nije obavezan da donosi detaljan sud, vec on izražava samo trenutno reagovanje na objavljenu knjigu. Autorov stav, u tom slučaju, sadrži trenutne impresije koje se kasnije mogu potvrditi ili odbaciti. Ovakav vid kritike odgovara potrebama moderne i brze komunikacije jer je takva kritika skoro reklamnog karaktera, sačinjena tako da upućuje i navodi na ono što treba čitati ili na ono što ne treba čitati.
U pojedinim listovima i časopisima štampaju se sažeta obaveštenja o pojavi neke knjige. Daju se podaci o knjizi, autoru, temi, izdavaču, pominje se godina izlaska knjige i cena. Ovakva obaveštenja mogu sadržati i određeni kritički odnos, ali se to čini radi obaveštenja ili u reklamne svrhe. Takav vid novinskog iskaza naziva se "anotacija" ili "zabeleška" . Anotacije se mogu objavljivati u vidu proširenih bibliografskih podataka. To, najčešce, zavisi od autora, samog časopisa i konkretne potrebe. S obzirom nato da se mogu naći i sažeto iskazane kritičke ocene, u samoj anotaciji, onda se one mogu približiti novinskoj kritici, ali je sigurno da one kritika nisu. Evo nekoliko primera:
"Erih Auerbah:Mimezis. U ovom klasičnom delu (prvi put objavljeno 1946. godine) razmatra se jedan od najbitnijih i najosetljivijih problema književnosti: odnos književnosti i stvarnosti. Auerbah to čini na osoben način, tumačeći stil i jezik znamenitih pisaca. ("Nolit", 1977., cena 300 dinara)",(dr Radomir Životic, "Književna kritika",knjiga "Novinska kritika", str.62, Naučna knjiga, Beograd, 1988.).
"Matija Bećković: Lele i kuku. Dve poeme, jedan lelek i jedna tužbalica. One su, u stvari, prirodni epilog istraživanja koje su čitaoci pratili u knjigama ovog osobenog pesnika "Reče mi jedan čoek" i "Međa Vuka manitoga". ("Prosveta", 1978., cena 80 dinara).
NIN, 21. v 1978." (dr Radomir Zivotic, "Knjizevna kritika", knjiga "Novinska kritika", str.62, Naucna knjiga, Beograd, 1988.)
Umetničko delo predstavlja specifično ostvarenje koje sam stvaralac upućuje ljudima. Takva umetnička komunikacija složenija je od obične. Naime, sam autor računa na tu komunikaciju dok stvara svoje delo. On ima u vidu potencijalne korisnike i prema njima on podešava svoje viđenje umetničkog dela. Međutim, ovo prilagođavanje određenom očekivanju publike nikako ne znači da autor stvara po određenom stereotipu ili šablonu, oslobođen talenta i nadahnuća, već to znači da on stvara takvom umetničkom tehnikom koja podrazumeva svojevrsnu originalnost i inspiraciju koja bi trebala da bude u skladu sa očekivanjima umetničke publike, kako bi komunikacija bila uspešna. Povodom toga, interesantno je mišljenje Umberta Eka o potrebi da umetničko delo bude otvoreno za sve čitaoce - primaoce, kako bi svaki čitalac mogao prema svojim sklonostima da ga dovrši i dogradi. Po ovoj teoriji, otvoreno delo bi pružalo toliko poruka koliko ima različitih čitalaca. Delo, zapravo, živi na relaciji: autor - delo - citalac. Ako se zna da je delo proizvod piščeve mašte i njegove sposobnosti da na drugačiji način obradi teme iz svakodnevnog života, onda za uspešnu recepciju takvog dela moramo računati i na čitaočevu maštu. U tom slučaju, kritičar će biti tumač dela koji će, na taj način, čitaocu omogućiti lakšu recepciju. "Kritičar ima funkciju posrednika i on smanjuje distancu od `onog šta je pisac hteo da kaže` do onog šta je stvarno rekao." (Milivoj Solar, "Teorija književnosti", str.13, Školska knjiga, 1977.)
Zadatak pozorišne kritike, kao kritike sintetičnog karaktera, je prvenstveno da predstavi složenost pozorišne umetnosti. To podrazumeva tumačenje i vrednovanje književnih i dramskih elemenata, zatim muzičko - akustičkih, scenskih i, naravno, glumačkih elemenata.
Kritičar, bez obzira na lična opredeljenja, treba da se bavi pozorištem kao fenomenom i da mu pristupa u potpunosti, kako u drami, tako i u operi i baletu. Njegovo osnovno sredstvo izražavanja je pisana ili izgovorena reč. Preko nje kritičar mora da predstavi sva scenska prateća sredstva: mimiku, pokret, gest, pantomimu, fizički izgled glumaca (kostim, šminka, perika), spoljašnji izraz glumca (reflektori, svetlo), samu scenu (dekor, scenografiju), zatim igre, boje, oblike, itd. Uzimajuci sve to u obzir, kritičar vidi glumca sa svim scenskim rekvizitima kao kompletnu "pozorišnu ličnost" i tako interpretira umetničku poruku koja se kreće kroz relacije dramaturga - reditelja - glumca i publike.
Pozorišni kritičar treba da poseduje visoke stručne, etičke i estetičke kvalitete. On mora da bude u toku sa realnim životnim događanjima i da, u odnosu na njih, u određeni kontekst smesti pozorišno delo koje kritikuje. Od njega se zahteva aktuelnost, tačnost u izveštavanju, ažurnost, plastično prenošenje umetničke istine, idejnost, objektivna ocena, poseban osećaj za politički trenutak a nadasve iskustvo i stručnost u prikazanoj kritici. To zahteva od kritičara da nastupa skoro univerzalno, zbog toga sto je on angažovan kao celovito socijalno, racionalno i emocionalno biće.
Pozorišni kritičar, smatra se, morao bi da ispuni veće zahteve nego književni kritičar. Njegovo mišljenje mora da bude prilagođeno za oprečna shvatanja. Ono ne sme biti jednostrano i fanatično, jer to vodi ka glorifikaciji jednog dela a sa druge strane, nipodaštavanju drugog; niti sme sme iskazivati surovu uvredu umetničkih principa. Najbolje za pozorišnu kritiku je da se drži same umetničke istine, da je proučava i interpretira uz sve složenosti pozorišta kao institucije, kako bi valjano i dostojno predstavio pozorišno delo, u svoj njegovoj pojavnosti, najpre sebi a zatim publici i čitaocima (koji mogu da postanu potencijalna pozorišna publika, ili to već jesu).
Da bi kritičar što vernije predstavio određeno pozorišno delo, on mora da gleda samo ostvarenje nekoliko puta, da ide na probe, kako bi shvatio svu složenost i težinu dela koje interpretira, da se dovoljno pripremi, da čita pozorišne proglase, repertoare, da bude na samom mestu događaja, kako bi mogao sto življe i osećajnije najpre da doživi a zatim da predstavi pozorišno delo.
Međutim, kod nas su pozorišne novinske kritike vrlo retke. Često možemo pročitati dnevne novinske kritike o pozorišnim događajima koje su više obaveštajnog karaktera, sa određenim individualnum sudom, bez neke veće analize ili interpretacije. A to je daleko od pozorišne kritike. Jedno od mogućih objasnjenja zašto je to tako mogao bi biti i razlog u samom karakteru umetnosti i našim navikama. Naime, pozorišni kritičar je spreman da donosi sud već posle prvog gledanja predstave, bez dovoljnih priprema. Tako su njegova zapažanja površna, uopštena. On nema osećaj za detalje i trenutke koji su, ne retko, nosioci same predstave, već se oslanja na subjektivno mišljenje i lični sud. Konkretno kritici, zamera se što je previše "prestonička", usresređena na veće gradove i njihov pozorišni život pa tako baca u senku predstave regionalnih profesionalnih i amaterskih pozorišta.
Pozorišna recenzija sadrži prikaz, ocenu i pouzdanu informaciju o pozorišnoj predstavi.Ona treba da uzme u obzir zahteve moderne pozorišne umetnosti i treba da istakne idejnu, političku ili drugu stranu dela, njegovo značenje i da obektivno oceni doprinos dramaturga, režisera i glumaca u ostvarivanju estetičkog dometa ukazujuci na estetičku ili idejnu poruku i mogućnosti njenog poimanja.Sve ostalo je neobavezno.
Pozorišna umetnost ima veliki uticaj u kulturnom životu. Ona utiče na kulturno, vaspitno i idejno usmerenje ljudi. Medjutim, pozorište je ograničeno scenskim prostorom, brojem publike, i nema isti efekat kao film, koji može da ima milionsku publiku u svim zemljama sveta. U poslednje vreme javlja se potreba za snimanjem pozorišnih predstava putem određenih filmskih kamera, kako bi te predstave bile emitovane na televiziji, zarad njihove šire afirmacije. Takav vid prikazivanja, tzv. TV drama, može da obezbedi veliki broj gledalaca ali se na taj način gotovo ubija prava pozorišna plastičnost i autentičnost, jer je pozorište takva vrsta umetnosti koja uspeva samo na ''daskama koje život znače".
Postoje određene specifičnosti pozorišne komunikacije koje se moraju uzimati u obzir pri kritici same pozorišne umetnosti. To su svakako: odnosi između glumaca i publike, prikazivanje "pozorišne istine", prikaz određenog prostora i vremena na kojem se odvija radnja, prateća gestuelna i muzička sredstva... Kritičar u svojoj interpretaciji treba da razdvoji različite doprinose pozorišne komunikacije kako bi ih pravilno ocenio.Knjiga (lat. liber) označava skup jezičkih znakova pisanih ili štampanih na raznim materijalima, s ciljem da se misao zabeleži i prenese drugim ljudima. I onog prvog puta, kada se u razumnom čoveku probudila želja za komunikacijom sa drugim ljudima, želja za prikazivanjem i prepričavanjem stvari i pojava koje su ga okruživale javlja se i prvi razgovor, prva impresija, prva kritika i prvo pisano zaveštanje. Zatim su prošle mnoge godine, mnogi vekovi, i mlado ljudsko biće je počelo da razmišlja o zanačaju pisane reči. Tako se javila književnost, jedan od najstarijih i najlepših oblika umetnosti u kojoj je čovek mogao izražavati svoje misli, osećanja i doživljaje. U devetnaestom veku, Stojan Novaković će za književnost reći: "Ona je fotograf i filozof vremena svoga. I dokle god to nije - nije književnost. A dokle god je svojina jedne klase - ne može potpuno postati ni fotograf ni filozof vremena svoga. Ona je, dalje, prorok budućih staza života, kao što je pripovedač prošlosti, ona je trudbenik oko potreba naših, kao što nas ne ostavlja ni u slobodne čase naše."(" Rečnik književnih termina", str.372, Nolit, Beograd, 1984.).
Pozorište se, međutim, javilo iz čovekove iskonske potrebe da se igra i da kroz igru uči, iz potrebe da podražava prirodu i da joj tim putem namenjuje slavu, menjajući je, ulepšavajući je i večno joj se vraćajući kao vrhovnom idealu i prapočetku svega. Tako igra vremenom prerasta u nešto više, važnije i čovek shvata da ona postaje umetnost jednako važna kao književnost, jednako neophodna kao muzika, jednako očaravajuća kao slikarstvo.
U modernom svetu čovek je svestan važnosti književne i pozorišne umetnosti i njegov sledeći korak biće da smanji distancu između umetnosti kao nauke i njene primene. Tako se javlja i prvi kritičar koji želi da otkrije i proceni značaj književnosti i pozorišta, da ih izvrednuje na pravi način i tako prikaže svima onima koji toga nisu bili svesni. Kritičaru su nepoznati klišei i šabloni, jer prava kritika podrazumeva originalnost i autentičnost koja će na poseban način prikazivati umetničku istinu. Njegov zadatak je da umetnost "useli u sve domove", u svaki slobodan um, da istakne tu vekovnu i istorijsku važnost pisane i izgovorene reči kojom će se "opijati i hraniti" budući naraštaji.
Ostaje nam samo da verujemo u važnost čoveka kao individue, da verujemo u moć čoveka kao kompletne kulturne, sociološke i civilizacijske ličnosi koja stvara po zakonima umetnosti, po obavezama humanosti, po zahtevima inspiracije i nadahnuća, a opet po sopstvenim mogućnostima i željama, pa ćemo tako steći utisak da se nije mnogo toga promenilo od naših prapočetaka, da čovek nije u sebi izgubio onu nevinost i idealnost, da nije odoleo zubu vremena i dopustio da njegovu misiju osujeti surova realnost i materijalni zahtevi, već je nastavio da se bori i stvara, zarad sebe i zarad drugih, da dokaže da prave vrednosi večno traju ma koliko put uspeha bio težak, ma koliko trnja bude pregazio da stigne do zvezda.
Jelena Đukić
|
|
