|
|
 |
|
|
JEJA
 Tog
jutra kada je Jeja Rakić zakopana, sunce je sijalo lepše i toplije nego
ikad. Zemlja se zagrejavala, rosa je već usahla, duvao je topao
povetarac. Videla sam prvu lastu te godine sa njenim veselim, belim
stomačićem. Svet je živnuo, kao da se izvukao iz neke memljive bolnice,
preskočio bedeme satanističke sekte. Disala sam duboko. Prolaznici su
nosili smeh na svom jeziku.
Jeja
Rakić je bila lepa devojka. Kako su drugi za nju govorili. A mislim da
je i ona sama bila prilično sigurna u to. Meni je ličila na nilskog
konja. Imala je uzane kukove, ravna prsa i četrdesetak kila u celom
telu. Sve joj je polazilo za rukom, bila je dosta inteligentna, što je
verovatno i razlog zbog kojeg su je svi voleli. Ja sam želela živu da
je sažvaćem, da joj zabijem čiode pod kapke, skalpiram je, zapalim.
Žiletom joj isečem beonjače, prstima joj prodrem u utrobu i zadavim je
rođenim crevima, ali nisam. Na žalost, nikada nisam učinila ništa od
toga. Kad god bih prošla pored nje, gledala sam je najpakosnije što sam
mogla, nadajući se da će joj od toga prsnuti glava, no ona ja uvek
ostajala u jednom komadu i ili snažno zapela za mene ramenom, ili mi
pljunula žvaku u lice. Ponekad bi me samo pogledala i rekla
nezainteresovano: "Šta je? Nešto ti nije jasno?"
Nešto
me je uvek teralo da saginjem glavu pred njom, čime me je mrznja koju
sam osecala satirala. A razlog naše međusobne netrpeljivosti je bio
više nego jednostavan - obe smo bile ludo zaljubljene u istu osobu, a
to je bio Jejin rođeni brat.
Zgrada
u kojoj smo živeli bila je bela, mračna iznutra, smrdela je na znoj
muških nogu. Obe smo živele na sedmom spratu. Jednog lepog dana krenula
sam u grad. Lift nije radio. Svetlost je drhturila po hodniku. Tek što
sam krenula niz stepenice, po hiljaditi put me je zabolelo srce iz
istog razloga - susrela sam se sa buljavim očima Jeje Rakić. Htela sam
da to sve već jednom prođe, da razbijem to njeno osećanje
superiornosti.
Raširila
sam šake i podigla ih u visinu svojih ušiju. Naglim pokretom sam
krenula ka njoj kao da ću da je gurnem i kratko i jasno viknula: "Bu!"
Stresla se, naslonila na ogradu koja je zaskripala i zajedno se s njom
svalila u onaj sablasni, prazni prostor između stepenica. Jeja je
poletela. Izgledala je kao crna lopta, koja se pri padu probušila pa
nije odskocila od tla. Kao lopta čijim bušenjem su nestali svi moji
strahovi i nesigurnost. Polako sam sišla niz stepenice. Oko Jeje je
bilo nekoliko potočića krvi, portir i čistačica. Nisu ni primetili da
sam izašla iz zgrade.
Napolju
je duvao oštar, ali topao vetar i mirisao na jagode i tamjan. Usput sam
se sudarila sa nekoliko ljubaznih ljudi i znakom za zabranjeno
parkiranje. Krenula sam ka Miletiću. Vatromet je obeležavao početak
Zmajevih dečijih igara. Moja kosa je bila posebna tog dana. Isprobala
sam novu formulu Panten šampona za farbanu kosu. Bila je tako crvena i
slagala se sa lakom na mojim noktima. Prelepo! Jeo mi se sladoled.
Možda uzmem Nirvanu od čokolade.
Snežana Milosavljević
OBLOMOV
Plaćena
soba, gvozdeni krevet, i bela posteljina kriju jednog umirućeg čoveka.
Malog, oblog plavušana, snenog tenora. Nesigurno i odsutno, kroz jecaj
sna, on doziva polumrtvog, mutavog čičicu u pomoć. Sluga dolazi i
zatiče plavušana snenog tenora kako spava. Možda ga i nije zvao, možda
mu ipak ništa ne treba.
Juče
je bila tu. Ona. Devojka čije ime počinje na okruglo slovo. I prekjuče
je bila. Nekada je svaki dan dolazila, ali on više ne zna kad je to
bilo. Da li je to bio zvuk nokta koji para masni sloj na koži njegove
glave ili zvuk klavira? Ili je to bio mali miš pod krevetom, a ne njen
glas. Nije imao snage da je voli, da podigne svoje mlohavo telo i uputi
joj vragolasti osmeh, mali flert. Ništa. Devojka sa pesmom na usnama
koja mu je pričala o ljubavi. Miris njenog golog tela u njegovom
krevetu. I vetar. Vetar je donosio zvuke sa njegovog dalekog imanja.
Neko ga je možda pominjao tamo i to je bitno, ali žilav je i čvrst
strah od izlaska, fobija od dodira sunca sa njegovom prozirnom kožom.
Postao je deo ogromnog sveta sna i tu ima još nešto što kruži kroz
mrežu njegovih ganglija, pulsira teče.
Otišla
je. Devojka čije ime počinje na okruglo slovo je nestala iza nežnih
ruku njegovog najboljeg druga. Jedinog druga. I vetar se sakrio negde
iza njegovih leđa i ne čuje se više.
Kožni
pokrivač se zgušnjava i hladi. Koči. Samo topla ruka vredne žene i
kašika supe. San je opet postao san i udaraju ga njegove ruke, grebu ga
nokti, motre ga snene oči. Sanjao je kako umire i sada umire. Kašika
pada.
Snežana Milosavljević
BEG
Tup, tup… Tvrda zemlja posle suše.
Tako si mi lepa… Sa svojom bledom, svetlucavom kožom. U toj vodi. Gotovo mi je žao što ne možeš da se vidiš.
Prelepe crvene suze slivaju ti se niz jagodice. U tankim mlazevima se ulivaju u udubljenja porcelanskih obraza. Kao da te neki blaženi demon opseda. Aaaaaaaaaah, koliko si samo lepa! Ni jedan deo muskuloznog sastava tvog lica nije podešen onako kako bi ti to htela. Ni usne ti nisu napućene, već blago otvorene. Svaka bora ti je stvarna, položaj nametnut pasivnosti tvojih pokreta. Noge ti izlomljene plutaju po površini vode, dok ostatak tela vuče ka dnu tirkiznog, smrdljivog, barskog sosa . Kosu si uvek pustala da ti besramno puzi po ramenima i krije tanani, pažnje dostojan vrat. Beo kao poleđina hartije osvetljene svetlošću fotokopir aparata. Toliko si mi lepa da čak mislim da to nisi ti, da si metastazirala u neko arijevsko biće. Želim te. Tako suvu i krckavu, bledu, hladnu, ukočenu, krvavu. Izluđuješ me, a da toga po prvi put nisi svesna, ali opet deluješ samouvereno, kučko smrdljiva. I mrtva, iščupanih noktiju i pocepanih usana progoniš moje jadne, namučene hormone da lete ka tebi. Poganoj! Pohotnoj! Krvlju oblivenoj…
Pucala ti je beonjača pod skripom hrapave ostrice ključa moje šupe. Krik se iz tvojih mrtvih usta protezao šumom. Umirući zraci sunca boje Brufena skakutali su ti po rukama dok si zatezala i vukla moju košulju ka sebi kao da ti se mnogo sviđa.
Vapaj tvoga kapka za iscurelim okom. Treptaj u nadi da je još uvek tu. Drhtale su ti polomljene ruke i izvodile nespretan ples kao da su i tad pokušavale nešto da uhvate.
I ta slatka sivo-bela masa koja ti je izlazila na nos. Tvoje bezobrazno gušenje i simpatično krkljanje… Budio mi se apetit. I jeo sam te. Jeo sam te! A kroz prepone mi je strujalo nemerljivo zadovoljstvo i dizalo me iznad vode. Uzdisao sam i skičao od ludila… I čuo sam šum i šapat poljupca na delu tvoje glave u mojoj ruci, priljubljenom na moje male i više nego zadovoljne mošnice…
- Šta si toliko zaslinaveo? Brže kopaj tu raku, sahrana je u tri! - Zavrišta sveštenik.
Mitar se trže. Kraičkom oka je pogledao oznojanog popu. Podsetio ga je na morsku kravu. Obrisa nos i nastavi da kopa. Borio se za vazduh. Kao da ga udiše prvi put posle mnogo vremena. Mislio je na svoj znoj i nakostrešenu obrvu. Da može, vrištao bi od bola koji mu nanosila sunčeva, peckava, bljutava svetlost. Ali ne. Mitar ne vrišti. On pljuje i kopa. Pljuje. I kopa…
Tup, tup…
Snežana Milosavljević
|
|
|
|
|
