|
|
 |
|
|
MILOŠ ILIĆ
 Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine u Pančevu, gde živi i danas. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Piše kratke priče od svoje petnaeste godine. Četiri puta objavljivao priče u zborniku "Rukopisi", dva puta u "Alminim" zbirkama kratkih priča, manjim lokalnim časopisima i na internetu. Dobitnik je nagrade "Duškovićeva zvona" za 2004. godinu. Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu.
PACOV
Čovek je sedeo ispod tende, biršući kapljice znoja sa svog visokog, naboranog čela. Krpica kojom je to činio odavno je bila mokra kao i samo čelo. No, ono što je njemu stvarno smetalo nije bila vlaga, već taj dosadni golicavi kliz! koji su pravile kapljice.
"Dobar dan.", otpoče neko sa čovekove desne strane. Čovek, nezgrapan i udobno zavaljen u stolici, jedva okrenu vrat.
"Dobar dan", promrmlja dok se pomerao.
"Treba mi otrov za pacove."
"Šta me se tiče?"
"Zar ovo nije vaša radnja?"
"Jeste, ali ne prodajem otrove."
"Baš nikakve?"
"Jok. Nemam ništa od otrova. Verovatno ima neko sredstvo za pranje sudova ili šta slično čime bi mogao da se ubiješ, ali..."
"A, ne, ne, ne... Nije to za mene."
Čovek slegnu ramenima. "Kako god. Otrove ne držim."
Čovek obori glavu, pa ode. Gegao se niz užareni drum, šutirajuci kamenčiće i ostatke pregaženih zverki. Ubrzo je skrenuo nadesno, u polje visoke trave, skljokane od sparine i nimalo vetra. U sred savane, raspadala se kućica bez ijednog sprata. Iza nje, planina titrava od vreline i plavo nebo bez oblaka.
U kući mrak. Sve šalokatre bile su čvrsto zatvorene. Sijalice pregorele ili jednostavno ugašene. Jedino se tu i tamo, kroz neku rupu u samoj zgradi, probijao tanani zrak svetlosti, ispunjen česticama prašine.
Čovek sedne na stolicu. Ova zaškripi. Njega baš briga. I to je sve što se tamo dešava. Čovek gleda u ugao blizu stolice. Oči još uvek navikle na svetlo ne vide dobro. Ugao je zamućen. Ceo je jedno sa opštim mrakom. Ubrzo, međutim, oči počinju da razaznaju dlakave obrise. Njuškicu, kandžice, rep. Pacov hoće da se pomeri, ali ne može - zalepljen je.
"Sigurno ne možeš da odeš?"
"Ne mogu."
"Zar si toliko jadan?"
"Zar si ti toliko jadan da ne možeš da ubiješ jednog pacova?"
"Izgleda da jesam." Čovek ustaje. Napipava, seća se, malčice i vidi. Na kraju stiže do sudopere. Nađe čašu. Napuni je vodom. Pije. Ponovo je napuni vodom, pa se vrati pacovu. "Misliš da bi mogao da umreš od deterdženta?"
"Ne verujem. Samo bih imao problema sa stomakom."
"Mmmm...", zamišljeno će čovek, pa srknu. "Jesi li žedan?"
"Nisam više."
Čovek naginje času da pije, ali stane. "Kako to misliš nisi više?"
"Bio sam, pa odjednom nisam."
"Blago tebi. Ja ne mogu da se nalijem."
"Možda u vodi nema svega što bi trebalo da ima, pa ne može da ti utoli žeđ."
"Misliš kao destilovana voda?"
"Tako nekako. Ne znam, ja sam samo pacov."
"Ti si samo pacov, ali si me skupo koštao."
"Već sam ti se izvinio, šta više hoćeš od mene?"
"E, izvinio! Reči mi malo vrede. Šta da sam nem?"
"Dobro, šta hoćeš, lepo te pitam."
"Hoću da umreš."
"Biće i toga. Zašto mi ne bi pomogao?"
"Ne mogu, rekao sam ti." Čovek pije vode. Do poslednje kapi. Čak liže rub čaše.
"Pa šta ćemo sad?"
"Ne znam. Da li bi želeo nešto da ti pročitam?"
"Ne podnosim knjige."
"Mogao bih nešto da ti prepričam? Mislim da znam i nešto da recitujem."
"Poštedi me tih gluposti, bar kad umirem."
"Ne voliš umetnost?"
"Ne volim ništa sem nje."
"I ja sam je voleo."
"Misliš da pričamo o istoj osobi?"
"Ne znam. Da li pričamo o istoj osobi?"
"To bi rešilo toliko toga."
"Bi. Ali, ne smem rizikovati. Moram te videti kako umireš. Shvataš?"
"Ne."
"Nije ni bitno." Čovek zavlači ruku u džep od košulje. Izvlači cigarete i zeleni upaljač. Pali cigaretu. "Hoćeš pljugu?"
"Ne hvala, ne pušim."
"Hm, to je čudno."
"Šta?"
"Pa, ni ja ne pušim." Čovek gasi cigaretu. Ćuti. Ćuti i pacov. Tišina se toliko otegla, da čovek zadrema.
"Mislim da da."
"O čemu sad pričaš?", trlja oči - tera san.
"O tome da volimo istu osobu."
"I ja mislim da je volimo. Ali to ništa ne znači."
"Znači, znači. Kako ne znači?"
"Što bi to išta značilo?"
"To nas spaja, kako ne razumeš. Čini nas jednim."
"Sviđa mi se ta ideja. Mislim da je sada prosto. Ubiću te." Čovek skrši čašu o naslon stolice. Prereže sebi vene duž obe ruke, sve do lakata. Brzo iskrvari.
DIRTY DANCING (Patrick Swayze cover)
Igla poskoči na ploči. Začu se šum. Vinil obrnu krug. Muzika. Neka ljiga za njihanje. Sunce se provuklo kroz zavese. Trunčice prašine. Videle su se u snopu svetlosti. Boja starog zlata. Prekrila je i mene, i nju; gramofon, policu punu knjiga, pletenu stolicu, krevet... Sve. Na bleštavom parketu - senka tela sa dve glave.
Sasvim se privila uz mene. Naslonio sam glavu na crne vlasi. Dok sam osluškivao njene misli, golicale su mi uho. Šaputale su moje ime. Poljubac. Nasmešio sam se, pa je uhvatio za dupe...
MOJO
Dimčina se dizala iz bara močvare kao slutnja. Starica je sedela na krivom panju i više ličila na muškarca nego na ženu. Po šarenoj haljini, od nečega što se činilo da je bilo flanel, prostrla je belu, belu, belu krpu i na njoj, jednom rukom, držala kokošku. U drugoj ruci joj beše nož - rđav i neravan od skorele krvi i parčića mesa životinja i ljudi. Kokoška je klepetala očerupanim krilima, vrištala. Da, jebena kokoška je vrištala. U očima sam joj jasno mogao videti blistavi strah i penu besa. Ali žena-čovek ju je toliko jako držala da joj nije bilo pomoći. Uz brz, gotovo umetnički potez, iz kokinog vrata potekla je tamna smesa… Ličila je na krv. Životinja je bila gotova. Bela krpa je upila toliko crvenog da je postala crna. Jadna krpa. Žena se sve vreme smešila. Pozvala me nožem. Rekla je: "Priđi mi", iako nije otvorila usta ni da uzdahne, kamoli priča. I ja sam joj prišao. Svakog časa sam očekivao ubod. Nije ga bilo. Uhvatila me je oteklom rukom, sa koje je vrištalo hiljadu duša. Uhvatila je moju ruku. Moju bednu, tananau ruku koja se nije opirala. Stavila ju je na kokoškine noge i očima mi naredila da ih čvrstom držim. Od stiska, ruka mi je iz bele prešla u transparentnu, sve dok je mlaz krvi nije obojio. Nisam ispuštao noge iz ruku. Hteo sam. Nisam mogao. Gledao sam u male vulkane kako grokću metalnu magmu. I ispovraćao sam se. Sa neba je dopirala grmljavina. Žena je odsekla malo od svoje haljine. Svezala noge parčetom flanela. Otišla. A njena masivna zadnjica mi je doviknula kako i ja treba da se čistim odatle.
|
|
|
|
|
Cheap Reseller Hosting 
