|
|
 |
|
|
MIODRAG PAVLOVIĆ
 Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejist, prevodilac, antologičar i lekar, Miodrag Pavlović, rođen je u Novom Sadu, 1928. godine. Kratko se bavio lekarskim pozivom da bi se potom potpuno posvetio književnom radu. Kao jedan od najaktivnijih pisaca naše posleratne književne generacije, uz Vaska Popu, najviše je doprineo modernizaciji pesničkog izraza u srpskoj poeziji, posle Drugog svetskog rata. Prve pesme je objavio u časopisu ''Mladost'' 1951., a prvu zbirku, pod naslovom ''87 pesama'' 1952., i za nju dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Pesnička zbirka ''87 pesama'' označila je prekid sa dotadašnjom poezijom, izazvavši veliku pažnju književne javnosti. Iduće, 1953., izašla mu je zbirka pesama ''Stub sećanja'', a zatim objavljuje knjigu pripovedaka ''Most bez obala'' 1956. i zbirke pesama: ''Stub sećanja'', ''Oktave'', ''Bekstva po Srbiji'', ''Mleko iskoni'', ''Velika Skitija'', ''Karike'', ''Pevanja na Viru''.
Smatra se i začetnikom moderne srpske pesničke drame filozofskog tipa ''Put u neizvesnost'', ''Koraci u drugoj sobi'', ''Igre bezimenih''. U časopisima ''Mladost'', ''Delo'', ''Književnost'' izašle su mu i drame: ''Zaključak o smrti'', ''Ivica zemlje'', Tri Gulivera'' (u saradnji sa Vladanom Đorđevićem), ''Sinovi praga''. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta i urednik u izdavačkom preduzeću ''Prosveta''.
Njegova ''Antologija srpskog pesništva'' (1964), predstavlja početak sasvim novog čitanja pesničke tradicije. Zatim, sastavio je ''Antologiju lirske narodne poezije'' (1982), Antologiju savremene svetske poezije 1956., koju je sastavio sa Svetozarem Brkićem, a veći deo pesma, u njoj, sam je prevodio. Takođe, značajan doprinos, Miodrag Pavlović, dao je i esejističko-kritičkom tumačenju srpske književnosti i likovne baštine: ''Ništitelji i svadbari'' (1978),''Rokovi poezije'' (1958), ''Osam pesnika'' (1964), ''Poezija i kultura'' (1974), ''Poetika modernog'' (1978), ''Dnevnik pene'' (1972), ''Pesništvo od Vojislava do Bojića'', ''Čitanje zamišljenog'', ''Prirodni oblik i lik'' (likovni ogledi), (1984).
Kritički rad: ''Eseji o srpskim pesnicima'': Predstavljaju izbor iz eseja koji su posvećeni srpskim pesnicima 19. i 20. veka. Posle višedecenijskog proučavanja i vrednovanja srpske poezije, Pavlović se interesuje za originalnost pesničkog ostvrenja, poklanjajući posebnu pažnju simboličkim i antropološkim korenima iz kojih su takva ostvarenja nastala. Veći broj ovih eseja, u vreme kada se pojavio, doneo je nova osvetljavanja i nova vrednovanja naših pesnika prošla dva veka.
U viđenju Njegoševe ''Luče mikrokozma'', Pavlović ističe, na samom početku, problematiku čitanja ovog speva. Trudeći se da pojasni složenost epske priče u ''Luči'', kao i samog filozofskog tkiva pesme, Pavlović nam ukazuje na nešto što je smatrao da je promaklo njegovim prethodnicama, Isidori Sekulić i Anici Savić - Rebac, a to je: uloga žene u ''Luči mikrokozma''. Pavlović konstatuje kako je Njegoš, veliki pesnik nebeskih zbivanja, opevao jedno nebo bez žene. Time se udaljio od evropskih literarnih paralela, od duha narodne poezije, ali i od modela helenske mitologije. Pavlović pravi paralelu o liku žene u Danteovom, Miltonovom i Geteovom spevu. Ispitujući koliko ima maniheizma u spevu, Pavlović konstatuje da je ''Luča'', Njegoševa teogonija isto koliko je ''Gorski vijenac'' nacionalno-herojski ep. Zaključujući, na kraju, da je ''u preteranosti uzvišenog zapravo i veličina 'Luče mikrokozma' ''.
Sterijinu poeziju Pavlović označava, najpre, kao poučnu i retorsku. To je i moralističnka i misleća poeziju koja je izrasla u vremenu bidermajerskog neoklasicizma. Ističe, još, kako je Sterija bio sklon skepsi, i kako je njegova poezija je bez uvida u nagonski život čovekov. Ona je više u opštenju sa društveno-političkom stvarnošću.
Branko Radičević je predstavljen kao erotičar i satiričar u čemu Pavlović vidi Branka kao ''srodnika moderne svesti savremenog pesničkog zadatka''.
Zmajev poetski opus je predstavljen iz ugla svojevrsnog recepcijskog učinka koji je Zmaj ostvario u svom vremenu. Naime, Zmaj je bio tretiran, istovremeno, i kao veliki pesnik i kao nespretni stihotvorac. Pavlović želi da razjasni taj paradoks tvrdeći da je osnovno Zmajevo umeće bila ''lakoća'' koja mu je omogućila da podjednako dobro prikaže ljubavne, patriotske ili političke teme. Zmajevo mesto u našoj poeziji je važno jer je Zmaj doprineo stvaranju romantičarskog pesničkog izraza i stvorio od sebe artistu od koga će učiti pesnici koji dolaze za njim, od Laze Kostića do Alekse Šantića.
Laza Kostić ''Santa Maria della Salute'' predstavljena je kao ''najbolja glasna pesma našeg pesništva'' jer je puna zvučnosti. Ispitujući na koji način je Kostić postizao toliku glasnost u pesmi, Pavlović se zadržava na stilskim elementima koji su u njoj upotrebljeni, na karakterističnom i višeznačnom refrenu, na himnički otpevanim strofama, zatim, pominje ''ekstazu i protest'', ''molitvu'', nade, žudnje i kosmičkie susrete, koji su upleteni u osnovnu nit pesme.
Jovan Dučić je, po rečima Miodraga Pavlovića, ''složeniji književnoistorijski slučaj nego što se na prvi pogled prikazuje.'' On je to upavo zbog Pavlovićeve revalorizacije pesništva samog Dučića. Naime, Pavlović ističe kako je Dučić učio od francuskih uzora drugorazrednih pesnika s kraja 19. veka, podsećajući nas time na recepcijski učinak stranih autora u domaćem okruženju. Pavlović, zatim, vrši tematski prikaz Dučićevih pesama, želeći da mu to bude polazna tačka u predstavljanju osnovnih odlika Dučićevog pesničkog izraza. Njegove pozne pesme Pavlović je cenio i stavljao ih ispred pesama po kojima je bio slavljen, (tako on s razlogom zauzima mesto koje mu je do sada pripadalo).
''Ništitelji i svadbari'' (Đorđe Vuković, ''Pavlović kao proučavalac srske poezije''): Počinje od eseja o ''Slovu ljubve'', Despota Stefana Lazarevića, nastavljajući da piše o srskoj srednjovekovnoj književnosti, zatim o narodnim epskim pesmama (u taj izbor su ušle peme: Banović Strahinja, Zidanje Ravanice i pesma o Starom Vujadinu).
''Antologija srpskog pesništva'': Kako i sam autor ističe u pogovoru, Antologija, prvi put objavljena 1964., ''uspostavila je kontinuitet između srpske poezije ranijih i novijih vekova... Od petog izdanja (1984) Antologija je uključila izbor iz usmene, narodne poezije kao i još nekoliko imena i pesama savremenog razdoblja. Služila je više puta i kao uzor sastavljanju antologija srpske poezije kod nas i u inostranstvu i smatra se datumom u procenjivanju vrednosti bogate srpske pesničke riznice.''
''Osam pesnika'': (Izdavačko Preduzeće Prosveta; ''Brazde'', Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca; urednik, Petar DŽadžić; Beograd, 1964): Jovan Dučić; Valdislav Petković Dis (kao u ''Rokovima''). Iako je imao sluh, tu svojevrsnu muzičku intuiciju, za njega Pavlović govori da je pre svega loš gramatički. Disa možemo tumačiti i kao svojevrsnu avangardnu ličnost svoga doba jer je on prvi, od naših većih, pesnika u kome je Beograd prisutan kao grad i kao atmosfera. On je i naš prvi pesnik kome se svet činio kao pakleno priviđenje (što ga, opravdano ili neopravdano dovodi u vezu sa Bodlerom). Pandurović je imao viziju drugog sveta, mirnog sveta pokojnika. NJegova nesreća je bila što je došao suviše rano, za vreme uspona našega Parnasa. Pavlović ''Tamnicu'' poredi sa NJegoševom ''Lučom mikrokozma'', gde posebnu pažnju poklanja tom podizanju lirskih stanja do mitskog značaja i kosmičkih razmera, s tom razlikom što je kod Disa osnova pesnička, neteološka, nasuprot NJegošu. To je slika čovekovog pada, sa ljubavlju kao temom. Pavlović, dalje, govori o motivu mrtve drage, počevši od Orfeja i Euridike, preko Dantea i Beatriče, Petrarke i Laure, spominje Branka Radičevića, njegovu ''Tugu i opomenu'' i Lazu Kostića, ''Santa Maria della Salute''. Zaključuje da je pesimizam obeležje celokupne Disove poezije, sem patriotske zbirke ''Mi čekamo cara''; Dušan Srezojević;
Milutin Bojić (Sirovošću i brutalnom otvorenošću nekih svojih pesama, kao i izvesnim psihološkim nijansama u ljubavnoj poeziji, Bojić najavljuje jedan duh moderniji kada se uporedi sa namirisanošću i pozerstvom našeg simbolizma i Parnasa. Svojim pevanjem u slavu života on anticipira kasnija poglavlja naše moderne poezije, Rastka Petrovića i Oskara Daviča, iako po svoj prilici nije na njih neposredno uticao. On kao prvi unosi u naše pesništvo pojam i doživljaj istoričnosti.)
Anica Savić Rebac: Pavlović nas podseća da je ona pre svega filozof, istoričar estetike, a pesnik u drugom redu. Ona je emotivno povezana sa zvezdama, sa elementima, i to ritualno i magijski. NJeno pesništvo je okupirano antičkim, tematski i po samim naslovima. Ima njenih pesama i o prirodi, o godišnjim dobima, ispevane tako da pejzaž postaje materijalna osnova umetničke ideje. Pavlović nalzi da je bliska Lazi Kostiću i Vojislavu Iliću. Ona je pesnik lepota koje postoje izvan poezije, to su pesnička iskustva i saznanja koja vrlo često prevazilaze samu poeziju.
Momčilo Nastasijević, protumačen je kao međuratni pesnik osobenog pesničkog idioma, (a to je konciznost). U traženju vrednosti on je išao za iskonskim i prastarim kao jedinom izvoru izvesnog. NJegova reč je čarobni spoj zvuka i ritma, njegova sintaksa je obogaćena metaforama. Kroz svoje pesme on je najdalje i najdoslednije sproveo svoje principe. NJegova vizija sveta je neistorijska, u velikoj meri arhaična. Radomir Prodanović;
Vasko Popa (isto kao u ''Rokovima'') Glavna osobina Popine poezije je sažetost i prividna hermetičnost. NJegova pesma se obraća prirodnim predmetima. Leksičko bogatstvo Popinog izraza pravi je pandan njegovoj sintaksičkoj uzdržanosti. Tako njegova poezija postaje ep našeg vremena. (U 3. delu eseja govori o ''Kori'' i ''Nepočin polju''.) Za njegovu poeziju, Miodrag Pavlović je rekao: ''Popine slike sveta zasnovane su na humanističkom aktivizmu i revoltu na borbrnom polju gde nema odmora i počinka. NJegov svet mašte je sličan realnosti u kojoj boravimo, zato ga i prihvatmao, zato nam je i blizak''.
''Rokovi poezije'', podnaslov: Eseji (SKZ, Beograd, 1958): Sadrži 3 dela: Teme, Povodi, Stvaraoci. (U pogovoru ove knjige je istaknuto da je SKZ uvrstila ovu knjigu u svoje redovno kolo smatrajući je doprinosom našoj savremenoj književnoj misli).
Teme: O književnoj tradiciji; Beleške o lirici (''Na jednoj drskosti koja neće da se postidi ili zamori, traje cela lirika'' 14,); Veliki i mali oblici; Pred licem prirode; Umetnik pred mašinom; Krivica poezije (''o književnosti se uvek sudilo ali to ne mora biti protiv nje..''Odbranu poezije'' piše Šeli, ''Šta je poezija'' pokušava da protumači Li Hant; svoje 'klijente' Bajrona, Bernsa, Miltona, brane Makoli i Karlajn.'' 34. str., ''Biti suđen, to je zanimanje pesnika, i više od toga: njegov životni stav.'' 35.str. ''Neprocenjiva zasluga poezije, bila je u tome što je uspevala; neprocenjiva krivica, što nije uspevala mnogo više.''36. ''I samo njeno ime izgleda kao nešto što premaša njene mogućnosti. A koji je dokaz? Možda baš taj da su mogućnosti poezije neograničene, a pesnici ne mogu da ih iskoriste. Jer svaka, ne znam kako dobra pesma, može biti optužena: zašto nije bolja''36, Ono što dans smatramo za vrhovne vrednosti samo su istorijske činjenice. Nikakvog razloga da one ne budu nadmašene; eto krivice! Ona je vrlina u beskraju; da nije tako, ne bi se od nje očekivalo da nadmaši samu sebe. 37, Ali, ni poeziju ne treba sažaljevati: ona je čeznula za trenutkom kada će moći da bude branjena. Nikada potpuno, ni očigledno kriva, ona nastoji da nikada ne bude ni sasvim nevina, inače bi pala u zaborav i ćutanje. 37. Ali ovde smo zanemarili jedno vrlo važno pitanje: šta je pretežnije kao merilo, šta je sigurnije kad treba da sudimo o poeziji, da li poznavanje pesništva kroz istoriju, ili doživljaj njenih skrivenih tendencija u samom činu stvaranja?...41, Sjajni kritičari su bili veliki pesnici: Gete, Bodler, T. S. Eliot, Kolridž, Valeri..., što razume se ne znači da su svi veliki pesnici morali biti izvrsni kritičari.42, Jedan rezime je moguć: kritika poezije je posao za koji su potrebne sposobnosti veće nego za samu kritiku, one mogu biti filozofske ili pesničke, ali uvek u nečem nadmašuju posao koji rade. Ako je poeziji cilj da nadmaši samu sebe tražeći opet sebe, kritika koja ima cilj van sebe, nadmašuje se kad se nevidljivo izjednači sa pesničkim stvaranjem. Tada i ona na sebe prima pun teret i odgovornost poezije. 42); O kritici (''Senka jednog mača visi nad trošnim telom Literature; to je senka prolaznosti, koja raščišćava puteve vekova zakrčene nanosima knjiga. Izabravši svog protivnika i cilj svoje pobede, Vreme, literatura je izabrala i svoj poraz: Efemernost, čija su pustošenja u carstvu književne istorije ogromna, nesamerljiva.''43, To što je kritika stvar mnogo više intelektualna, pomešana sa istorijom i filizofijom, ne čini se da dovoljno objašnjava zašto ona ubrzo gubi svoju draž. 44, Okovani prometej, ''U literaturi, kritičar se uvek javlja u ulozi Trećeg čoveka; on parazitira između umetnika i čitaoca, i taj naizgled prost odnos dobija njega kao svoju korisnu komplikaciju. 46, ); O napretku emocije (povodom ''Hane'', O. D.); O dijalogu; O čitanju poezije; Razni glasovi kažu: čovek (o granicama u tumačenju poezije); Popodne u jednom dobu; Jezik i poezija; O strukturi pesme.
Povodi: Muke s jednim oblikom (Kuda ide esej?); Tragom antičke estetike (Anica Savić Rebac: Antička estetika i nauka o književnosti); Mir u vrednostima (Isidora Sekulić: Mir i nemir); Letnja zagonetka (Povodom Kamijeve knjige: Leto); Mislilac neprekidne svežine (Dušan Matić: Anina balska haljina); na domaku ideala (''Pod senkom devojaka u cvetu'' - ''Vojvotkinja Germant''); Igra s dvojnikom (R. L. Stivenson: Dr DŽekil i Mister Hajd); Opažanje istorije (Milutin Bojić: Stihovi i drame); Cena stihu (Tin Ujević: Odabrane pjesme ); Od kamena do sveta (O poeziji Vaska Pope).
Stvaraoci: O poeziji V. B. Jejtsa (Raskol lepote; Jedrenje u Bizantiju; Čovek koji traži vizije); Bodler; Dis ili pesnička imaginacija.
Drugi o Pavloviću: Kao osnovnu karakteristiku Pavlovićevog kritičkog rada treba istaći njegovu istraživačku stranu. Za Miodraga Pavlovića možemo reći da je istraživač u pravom smislu te reči. (Dučićeve pozne pesme) Još jedna karakteristika njegovog esejističkog rada je upotreba citata koji postaju svojevrsna interpretacija. NJihova funkcija je da nam ponovo ukažu na izvesne pesničke osobine koje, naglašene određenim citatom, ostavljaju prostor za ponovno tumačenje ili vrednovanje.
Goran Maksimović ističe četiri izvora esejističkog postupka Miodraga Pavlovića: ''poetika tradicije, utemeljena na eliotovskom poimanju odnosa tradicijskog i individualnog; psihoanalitički pristup postjungovske provinijencije; književno-kritički pristup utemeljen na školi imanentne kritike i komparativno-kritički pristup zasnovan na posmatranju literarnih analogija u funkciji razotkrivanja kulturnoistorijskih granica koje se ukrštaju u djelima pojedinih autora'' . Pavlović poseduje i sposobnost prepoznavanja izvesnih detalja iz kojih je spreman da izvodi validne poetičke i interpretativne zaključke.
Njegov esejistički rad ostavlja utisak ozbiljnosti što se tiče samog pristupa građi, zatim, utisak odgovornosti i potrebne doze studioznosti pri analizi samog ostvarenja. Njegovi sudovi ne pretenduju da budu samo izrečeni, već autor nastoji da ih u najvećoj meri obrazloži a zatim postupno i dokaže. Tome u prilog ide i konstatacija Nikole Miloševića koji kaže za Pavlovića ''prihvatio je rizik vrednovanja''.
Pavlovićevi eseji sadrže i zapažanja o određenim književnim periodima, o opštim odlikama poezije kao književne vrste, i o pojavama od kulturnoistorijskog značaja. Posebno svojstvo takvog pristupa je traženje individualnih karakteristika u pesničkoj temi, ili predmetu koji ispituje. Pavlovićeve kritike imaju za cilj da izlože osnovno zapažanje, koje se tiče pružanja uvida u poetiku određenog autora; zatim, da tom početnom izlaganju doda nekoliko zaključaka kako bi upotpunio svoje tvrdnje, da bi, na posletku, glavnom tkivu eseja priključio svojevrsna razmišljanja, opaske i zapažanja. Te naizgled usputne zabeleške, iako u svojstvu dopune osnovnih zapažanja, javljaju se pred čitaocem eseja nenametljivo a u cilju izlaganja kurioziteta glavne teme. One pružaju i poseban uvid u Pavlovićeve asocijativne tokove, otkrivaju nam njegovu misaonu razigranost i istraživačku radoznalost.
Jelena Đukić
|
|
|
|
|
