|
POZDRAV IZ CRNE RUPE - INTERVJU SA NEDOM KOVAČEVIĆ
 ''I, posebna bi tema mogla biti kako je, ipak, uprkos potpunom odsustvu medijske podrške, moj roman uspeo biti rasprodat, i tražen po bibliotekama, a i dalje mi ga traže. Prostim 'usmenim predanjem' to se nekako širilo, tako da ja stalno imam nove interesente. Puni su mi inboxi pitanja gde se može nabaviti. I sada, evo, najzad drugo izdanje i u obliku klasične knjige pod izdavaštvom 'Mali Nemo'. 'Sfairos' je odradio prvo izdanje'' - izjavila je iskreno Neda Kovačević.
Upravo zbog ovako interesantne situacije u slučaju ovog romana, spontano se stvorila komunikacija između Nede i mene koju želim da Vam prenesem.
Deeds:
Nedo, zašto imam osećaj da je tebe suvišno predstavljati u smislu književnika, kao ništa lakše? Jesu li zbog toga "kriva" tvoja brojna izdanja?
Neda:
Mislim da moja izdanja nisu brojna, to su zapravo tek četiri samostalne knjige, i zastupljenost u nekoliko zbornika poezije, ako mislimo na taj klasični vid izdanja. Mnogo više ih ima, to je tačno, na internetu, na književnim sajtovima, gde postoje moje odabrane pesme, ili odlomci iz proznih dela, objavljenih, i neobjavljenih. Nego je možda bitno što ljudi to, nekako, primećuju. Dobra književnost nađe put do čitalaca. Kao voda što se probija kroz stene... Moja dela, nekako, "govore" "čuju" se dalje nego što na prvi pogled može izgledati. A meni je zapravo najvažnije, da je ljudima čitanje mojih pesama, ili romana pričinilo zadovoljstvo, drago mi je što sam nekog razgalila. Mislim da je to zapravo poenta. Mi, naravno, pišemo iz unutarnje potrebe, zbog sopstvenih traganja, pitanja o drugima, svetu, sebi, i spostvenog zadovoljstva, ili muke, kako god. Ali, onda to neko pročita, svidi mu se, i mi, razmislivši, kažemo, a zašto ga ne bismo podelili sa što više ljudi?
Deeds:
Ti imaš i svoj sajt, što izgleda kao nužno u današnje vreme. Koliko si prisutna putem elektronskih medija i mimo njega?
Neda:
Mimo mog sajta, moja poezija i proza je na mnogim sajtovima i forumima posvećenim književnosti. Često se i sama iznenadim, kad mi kažu, "video sam tamo tvoju pesmu", a ja o tom pojma nemam; puno puta to neko postavi sam. Ovim putem zahvaljujem se svim ljubiteljima poezije koji tako rade na njenom deljenju sa što više ljudi. Što se više deli - više je ima. Možda se tehnološkim promenema promenila malo forma, ali umetnost je itekako živa.
Deeds:
Pre no što pređem na pitanje, gde bi želela apsolutno sve interesantnosti sa tvoje strane, primetila sam da si vrlo liberalna, ako smem tako da se izrazim. Kao afirmisani pisac nije ti teško da pratiš mlade kolege, daješ komentare , ukazuješ svoje mišljenje. Nije to baš često. Oni koji su uspeli smatraju da su uspeli i kao da se retko osvrću na one s kojima su do juče bili "rame uz rame". Da li je kod pojedinaca takvo, da kažem, ponašanje stvar sujete? Da li u književnosti ima mesta za takve književnike?
Neda:
U književnosti ima mesta za sve. U nekom smislu, čak i za takozvane "stihoklepce", "škribomane". Sve je samo pitanje mere, i mesta koju priliku i ko dobije. Ali, to je jedna kompleksna tema, pa ne bih ovom prilikom. Ima, dakle, i sujetnih, zašto ne, to je njihovo pravo. Ima, i onih drugih. Bitno je da su dobri pisci. Samo to, na kraju, i ostaje. A ja lično sam vrlo zainteresovana za nove talente, radujem se i pozdravljam nove dobre pesnike, svakog dana, a u poslednje vreme opet po tom već toliko puta pomenutom internetu, na recimo Bundolo sajtu, nailazim na istinske talente, čije me pesme oduševe. Naravno, mnogo puta je neophodno dati im neke primedbe, ukazati na ono što bi se, verovatno i moglo bolje napisati. ?asno, to sve vredi ukoliko imate talentovanog autora, vrednog pažnje, i te primebe su, na drugi način, vrlo oprezne, i uslovne, pošto uvek na kraju o svemu odlučuje sam autor. Mnogo puta neko sa strane bolje sagleda, pročita...
Deeds:
Na samom početku našeg virtuelnog razgovora pomenula si "nestašicu" i potražnju u knjižarama jednog svog romana. Da li bi nam rekla o kom se romanu radi, kako je nastao i sve ono što je tebi drago reći o njemu? Predstavi nam ga. Prosto želim biti u koži svih onih ljudi koji bi istog momenta sjurili do knjižare i skinuli primerak s police. Učini nam da osetimo tu groznicu.
Neda:
"Pozdrav iz crne rupe", nastao je tokom naših famoznih "devedesetih", verovatno, između ostalog, i kao reakcija, vrsta odgovora, (jednog od mogućih odgovora) na to vreme. Jasno, osnovni je poriv - unutarnja potreba, i pokušaj objasniti, sebi (i drugima?) šta nas je to snašlo, i, onaj teži odgovor - zašto. Takođe, pokušaj, možda, potrage za pribežištem od toga zla. (Meni je pisanje uopšte zapravo svojevrsna "terapija", najbolje se osećam dok pišem). Pitanja su zapravo prosta, odgovori su teški. Možda nemogući. Ali ta je priča i mnogo više od puke slike onog vremena. Priče su ionako uvek samo povod, "inicijalna kapisla". I, u dobroj meri, tek spoljašnja forma. Forma je dakle, u ovom slučaju rat, raspad Jugoslavije, mobilizacija, čitava ratna tragedija koja pogađa ljude. A sadržina, pre svega porodični odnosi, višestruko komplikovani. Prepleteni s aktuelnim zbivanjima, preko njih prelomljeni. Ali zapravo mogu postojati, i postoje i u svim drugim vremenima i prilikama. Dakle, i da nismo imali stanje kakvo je bilo, nastao bi roman, svakako smešten u drugačije spoljašnje okolnosti, ali u osnovi bi bila ta priča o porodičnim odnosima. A, sigurno bi i taj tekst, kao što je ovaj, bio prožet, recimo, epizodama snoviđenja. I sledio bi tu , često nejasnu liniju, nemogućnosti da odredimo šta je zapravo san šta java, šta se "stvarno" dogodilo. A rezultat bi bio - sve skupa, opet upečatljivo i sugestivno.
Teme, znači, uslovno rečeno "teške". Ali, najveći kompliment, i od čitalaca, i od kritičara, bio je, sažeto u jednom izrazu - "teške teme na lak način donete". Ne oseća se mučnina pri čitanju, i posle. Ostaje, naravno, gorak ukus, ali, nekako, uprkos svemu, čitalac se na kraju i u toku čitanja ne oseća jadno, i pod pritiskom, kako često zna biti s ovakvim temama. Lakoća, koja ne znači površnost. Takođe, još jedna gotovo opšta reakcija sastojala se i u onome: "čita se u dahu, ne ispušta do kraja". Ili kako ja volim da kažem "pitko, al' ne plitko". Najviše volim takve knjige i da čitam, te valjda nije čudo da sam takvu i napisala. I, evo, da obradujem sve koji mi stalno pišu, interesujući se gde i kako da dođu do knjige, (a mnogima sam slala samo elektronsku verziju, jer "papirna" je odavno rasprodata. E, sada, pošto ja nisam neki "umetnik marketinga", ne znam da li bih umela da preporučim sama, tako da navedem ljude da "sjure do knjižare", sem ako je dovoljno ovo što sam rekla.
Hvala Nedi , te želim dalje dati na uvid reči recenzije i kritike.
Iz recenzije dr Milana Mladenovića:
"…Originalna kompozicija, aktuelna tema, uverljiva karakterizacija likova, priča koja drži napetu pažnju od prve do poslednje strane, čini da ovaj roman čitamo u jednom dahu. Komplikovani odnos oca i sina, suparništvo dva brata, prepleteni katastrofičnim zbivanjima u poslednjih desetak godina naše Crne Rupe. Pustošne posledice ratova u dušama i telima ljudi. Pitanje odgovornosti i krivice za sve što nam se dogodilo...
Lakoća pripovedanja, pitkost, na momente čak koketiranje s tzv. "petparačkom pričom", ovde uopšte ne znače površnost. Jednostavnost izlaganja, svojom nenametljivom snagom, upravo omogućava spisateljici da u svoje delo sugestivno utka svu kompleksnost pitanja koje pokreću pomenute teme.
Koreni dobra i zla u nama, mogućnost pokajanja, oproštaja i iskupljenja. Čovek kao stranac samom sebi i drugima i svoj najveći neprijatelj. Kako pomiriti zlo u svetu s Božjim postojanjem?
Neprestano krećući se tankom, često nevidljivom, linijom između jave i sna, Pozdrav iz crne rupe pokazuje nam svu relativnost, suštinsku neuhvatljivost onoga što nazivamo ´stvarnim´…"
Prikaz Ljiljane Ninković - Mrgić:
Prvi prozni rad Nede Kovačević koju smo do sad poznavali kao pesnikinju, njen prvi roman POZDRAV IZ CRNE RUPE, predstavlja, pre svega, prijatno iznenađenje, time što je sasvim dobra knjiga, kojom nam Neda pokazuje kako UME DA PIŠE PROZU.
Verujem da pisati dobru prozu, znači umeti pisati zanimljive, pismene rečenice koje će sadržajem i preplitanjem međusobnih veza držati pažnju čitaoca, uvući ga u stvaralačku igru i angažovati njegove vrednosne stavove. Pozitivne ili negativne, svejedno. Takve zahteve Nedin roman gotovo u potpunosti ispunjava i zato je to, po mom ličnom mišljenju, dobra knjiga, prvenstveno zbog načina kako je napisana. Jer, odavno znamo kako su sve priče na ovom svetu već mnogo puta ispričane i da se pod nebom ništa novo ne može reći, ali se uvek može reći - drukčije. Utoliko je značajnije KAKO se nešto priča, nego ŠTA se priča.
U knjizi ''Pozdrav iz crne rupe'', jezik i kompozicija priče funkcionišu skoro besprekorno. Kratkim, jezgrovitim rečenicama, očišćenim od svih lingvističkih poštapalica i ukrasne ornamentike, glavni junak romana u prvom licu jednine priča svoju priču i priču svojih najbližih, a pomalo i priču svih nas, manirom nervozne filmske kamere /slika-rez-slika-rez-slika-rez.../ i tako redom. Stvarnost reciklirana u fragmente, ili obrnuto...
Posle najkraće moguće ekspozicije, koja je tu više da zaintrigira nego da bilo šta objasni, čitalac se uvodi ''in medijas res'', u samo središte stvari, odnosno u središte priče, bez ikakvog prelaza. Na samo dve stranice /6 i 7/, saznajemo gotovo SVE o glavnom junaku Stahu i njegovom socijalnom miljeu, sve pitko i lako, nizvodno, prateći njegov tok svesti koji nam spisateljica vešto podmeće: otac - rez, majka - rez, brat Luka - rez, školovanje - rez, košarka - rez, vojska - rez, devojke - rez, Đurđa Ilić - rez, ženidba...i tako redom, do 22 stranice već imamo razapetu mrežu cele priče, kao na dlanu. U naznakama su nam već poznati gotovo svi junaci sa svojim sudbinama.
Ovako efektan početak u nastavku prati takođe vešto komponovanje elemenata priče. Psihološku potku TOKA SVESTI, kad god zatreba, prekidaju prigodni instrumenti i načini kazivanja: dnevnici, snovi, pisma, mikro-eseji, esejčići... jedan takav, /na strani 9/, primer je konciznosti, od samo pet jezgrovitih rečenica.
Ako odstupim od svog subjektivnog teoretisanja i pokušam, ipak, zbog ustupaka konvencijama, da knjigu smestim u neku od formalno priznatih i poznatih formi romana uslovljenih raznim, veoma fluidnim uostalom, književno-teorijskim kriterijumima, čini mi se da POZDRAV IZ CRNE RUPE, prema autorkinim namerama i osnovnom tonalitetu jeste /u prvoj ravni/, psihološko-sentimentalna priča, koja govori o tzv. običnim, jednostavnim ljudima, o porodičnim i ličnim dramama /i to naglašeno osećajno, katkad patetično/. Ispod prvog sloja teksta, opet polazeći od autorkinih namera, ovo je tzv. proza sa tendencijom, angažovani, anti-ratni roman i to, za moj ukus malo prevruć po očiglednosti angažmana.
Uopšte, kad je reč o samom sadržaju, FABULI romana ona, mereno mojim vrednosnim sudovima, predstavlja ''remetilački faktor'' ove, inače dobro pisane knjige. Naročito u drugoj polovini priče, autorka je prosto predozirala dramatiku, što se, istini za volju, i nekom iskusnijem moglo desiti usled zastrašujućeg dramskog, tragičkog naboja same naše stvarnosti. Trudeći se da ne zaostane za njom /stvarnošću/ pisac lako može da se predozira. Slična je, međutim, stvar i sa predoziranom gustinom emocija, takodje u drugom delu ovog romana, sto jeste moja najozbiljnija zamerka POZDRAVU IZ CRNE RUPE. Ali, možda ja i nisam sasvim u pravu. Videćete kad je pročitate, što vam najiskrenije preporučujem...
Vesna Marjanović - deeds
|
|
Cheap Reseller Hosting 
