|
|
 |
|
|
STIHOVI KAO SAVRŠENI ZLOČIN
Nika Dušanov Bacač noževa
 Pesnička zbirka Bacač noževa svojim hermetičnim izrazom, deformirajućim stilom opire se svakom svođenju na jednoznačnu interpretaciju i oštro podvučenu rekapitulaciju čitanja. Ali upravo ta avantura smislova koju nude tekstovi izazov je čitaocu da prodre u poetički koncept i misao Nike Dušanova, jer je zagonetnost tekstova konstitutivni elemenat čitanja.
Pesme se prvenstveno ističu svojom fragmentiranom strukturom, a svojim različitim formama (narativnim, dijaloškim, epistolarnim) predstavljaju isečke stvarnosti, delove zbivanja ili imaginarnih predstava. Osnovni princip jeste udaljavanje od referencijalnog polja - sve u tekstu postaje znak. Sintaksičke redukcije, disperzija sadržine čine fluidan, maglovit diskurs lišen svake kauzalnosti, koji je poprište životne i iskustvene kolizije. Govor forme postaje početna tačka sa koje možemo potpunije sagledati pesnikovu vizuru sveta. Sve odrednice pripisane formi i diskursu Dušanovljeve poezije jesu i atributi egzistencijalnog iskustva koje je pesnik moderni instrument akumulirao u stihove.
Temelj stvaralačkog postupka N. Dušanova jeste ironija. Ironija kao funkcionalni element jednog skeptičnog pogleda na svet, kao jedan zastor iza kojeg se odvija neposredno suočavanje sa golotinjom unutrašnjih raskola u čoveku. Ne manje značajno mesto ima i apsurd, bilo da se denotira kroz hiperrealističke ili fantazmagorične slike. Život se predstavlja u svojoj statičnosti, čovek u svojoj devijantnosti, otupelosti, mrtvačkoj ukočenosti. Stvarnost je lišena svih metafizičkih dimenzija, prostornih i vremenskih koordinata, raspredmećena je. Pesnikovo ja izmiče u disonantnom mnogoglasju. Dušanov reaktelizuje dijalektiku modernog čoveka čija se želja, strast za beskrajem suočena sa praznom transcedencijom vraća stvarnosti, a u njoj se isti čovek otuđuje, ili pak postaje donkihotovski buntovnik. Osećanje koje provejava iz stihova difuzno je, moglo bi biti korelat Bodlerovom splinu, Kjerkegorovoj strepnji ili Sartrovoj mučnini.
Ali kao što je pomenuto, Dušanovljevu poeziju nije moguće svesti na jednu paradigmu. U pojedinim pesmama možemo čitati i implicitne autopoetičke iskaze - kritički stav prema romantičarskoj emfatičnosti, atak na inspiraciju, nadahnuće, doslednu opredeljenost za hermetičan izraz, oživljavanje stare skepse prema umetničkom naporu. Ciklus Orpheus impotens baziran je na mitu ( pre svega Orfeju i Euridici ), ali reprodukcija istog realizovana je na polju iluminativne citatnosti, kao odgovor na okoštale forme pevanja i mišljenja.
Takođe, u jednom segmentu u poetski svet N. Dušanova prodrlo je i konkretno istorijsko vreme. Subverzijom pojedinih ideoloških kodova razotkrivaju se mehanizmi prisilne kolektivne amnezije, nasilje nad identitetom (individualnim, nacionalnim), ustrojstvo poredaka instant produkcije (sociološki, kulturološki).
Komedije iz neživota prožete čaplinovskim komizmom (tragizmom) afirmišu dramatičnost ljudskog življenja.
Ne potcenjujte stihove/oni su savršeni zločin reći će pesnik na jednom mestu. Ako je inverzija stvarnosti i razotkrivanje njenog negativiteta, razornih sila sa oštre kritičke pozicije prestup, onda nam stihovi N. Dušanova oduzimaju svako pravo na potcenjivački stav.
Žarka Svirčev
|
|
|
|
|
