|
MOTIV MRTVE DRAGE U POEZIJI FRIDRIHA NOVALISA I HELDERLINA
 Jedno veliko, moglo bi se slobodno reći filozofsko pitanje, pitanje smrti mučilo je i mučiće razne umetničke stvaraoce, među kojima i same pesnike.
Pesnički duh se sa pitanjima smrti, od samih početaka pesništva, odmeravao na različite načine, aktivirajući raznolike simbole i motive. I svetsko, kao i naše pesništvo obiluje primerima značajne poezije ostvarene na tragu tanatičkih motiva, bilo da se oni konkretizuju u meditiranje o smrti, naslućivanje bliske smrti samog pesnika, ili žal zbog smrti bliske mu osobe. Unutar ove grupe pesničkih motiva, posebnu važnost ima motiv mrtve drage.
Motiv mrtve drage pored toga što je izuzetno učestao i univerzalan pesnički motiv, on je i jedan od onih najređih motiva za koje bi se slobodno moglo reći kako pripadaju krugu osnovnih pesničkih situacija. Pesnik i njegova mrtva draga. Orfej i Euridika. Rodonačelnik pesnika i ona za kojom žudi preko granica ovoga sveta...
Ljubav romantičara jeste sam intenzitet njihovog postojanja. Romantičari su voleli i idealizovali gotovo sve što ih je okruživalo - poeziju i jezik, kao i umetnost upošte, voleli su i idealizovali i zemlju i narode, voleli su i idealizovali ženu. Idealizovali su ženu čak i nakon njene smrt. Tada nakon smrti ona je za njih postajala osnovni princip življenja, ono čemu se teži, te je zato motiv mrtve drage naročito prisutan i izražen motiv u pesništvu romantizma.
Ovde su se za cilj proučavanja uzela dva velika pesnika nemačkog romatizma Fridriha fon Novalisa i Fridriha Helderlina, na čijem ćemo pesništvu pokazati osnovne sličnosti, ali samim tim i razlike u samom pristupu obrade ovog motiva, tj. u samim ako ne najvećim, onda zasigurno najlepšim delima ove dvojice pesnika.Prema milšjenju savremenog nemačkog pisca Gerharda Vera, iznetom u njegovoj knjizi posvećenoj Novalisu kao pesniku i misliocu, prekretnicu u pesnikovom životu na putu prema mističnoj poeziji označio je njegov susret sa Sofijom Kin. Naime kada su Novalisu bile dvadeset i dve godine, a Sofiji samo dvanaest i po, posle kratkotrajne ljubavi, koja je po dubini doživljaja, nadmašivala uobičajenu romantičnu ljubav onog doba, došlo je do tajne veridbe, što za ono vreme nije bilo ništa neobično. Sudeći po opisima savremenika koji su je poznavali, a i prema pismima koja je Novalis upućivao prijateljima, Sofija je bila obličje božanske lepote, u kojoj je na čudesan način bila spojena priroda sa duhom, nevinost deteta sa ranom zrelošću. Dok su se drugi pisci romantizma, Helderlin ili Šlegel, na primer, zaljubljivali u žene starije od sebe, projektujući u njih uzvišene ideale večno ženskog Novalis je sebi za nevestu izabrao tako reći još dete, čisto i prozračno, ali već sa smrtnom bolešću u sebi, mada ovo niko nije znao u vreme kada ju je Novalis upoznao, nju, prelepu Sofiju fon Kin.
Najpre skoro incestuozno vezan za majku, potom beskrajno zaljubljen u mladu Sofiju, Novalis je posredstvom ove neobične ljubavi i brze bolne smrti Sofijine, doživeo kako rađanje velikog pesnika, tako i rađanje mističara u sebi.
Ono što karakteriše Novalisovu stvaralačku energiju čini nekoliko stadijuma: Prvi čini ispolinska snaga doživljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kin. Smrt voljene postao je centralni događaj pesnikovog života. Sofijina smrt postala mu je nebeska svadbena noć tajna slatkih misterija. Otad je uporište njegovoj egzistenciji eshatološko, onostrano. To iskustvo će rasplamsati njegovu fantaziju i od njega učiniti velikog pesnika romantizma. Njegova velika Himna noći, najdublja filozofija smrti, nastaće u ovom stadijumu. Iz pisma upućenog Fridrihu Šlegelu 13. aprila 1797.godine, Novalis kaže kako je njegova ljubav postala plamen koji polako guta sve zemaljsko. Ljubav prema mrtvoj dragoj postaje religija. Pesnikova mrtva draga se smelo stapa sa pojavom Hrista spasitelja, a pagansko prizivanje mrtvih sa hrišćanskom nadom u onaj svet.
Iako je smrt bila omiljena tema romantičara, Novalisov odnos prema njoj bio je obeležen izrazitom dubinom, stečenom kako naslućivanjem svoje rane smrti, tako i proživljavanjem umiranja i smrti njegove prve velike ljubavi Sofije. Malo je Novalisovih pesama u kojima se ne pominje smrt, ni u njegovoj prozi nije drugačije.
Kod mladih, talentovanih pesnika u punoj snazi života, blizina smrti nekog voljenog bića, ili sopstvena, ispunjava dušu strašnom privrženošću životu i predavanjem njemu, međutim, kod pesnika kao što je to bio Novalis, kome je zdrava zemaljska čulnost nedostajala tiha nostalgija za životom mešala se i zamenjivala čeznjom za smrcu. Smrt je za Novalisa sve više postajala nada u besmrtnost.
Apoteza smrti, najintimnije je potekla iz čeznje za večnim ljubavnim spojem sa mrtvom dragom, u Himni noći ona je doživela svu svoju poetsku sublimaciju.
Novalis uzima kao miso vodilju svoga života da sledi voljenu u smrt. Celo njegovo pesništvo i mišljenje kruži oko mrtve drage. Sve velike Novalisove pesme - od učenika iz Sisa, pa do poslednjih odlomaka Hajnriha fon Ofterdingena nastale su u periodu tih četiri godina, periodu između smrti voljene i njegove vlastite.
Pesnik kao što vidimo ni najmanje nije iscrpljen i slomljen, održava ga vera u svemoć duše, te je i jasno zašto u svojim Himnama veliča smrt kao prelaz u viši bogopredani život i noć kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mističko sjedinjenje sa božanskom ljubavlju. Već u prvoj Himni pesnik kaže -
ali ja se okrećem na drugu stranu, ka svetoj neizrecivoj, tajanstvenoj noći...
Osnovna struktura Novalisovog pesništva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom.
Novalis se kao što vidimo, mnogo toga iz istorije verovanja odrekao, jer smrt za njega ne postoji, ne postoji u tom smislu shvatanja kao svršetak, smrt za Novalisa jeste neka vrsta ozdravljenja od tame svetlosti ovoga sveta, svetlosti što nas vezuje za zemlju, podarujući nam oblik i mesto postojanja. Po Novalisovom poimanju, smrt rasklinjuje nebesa i donosi ključ za boravište blaženih - kaže pesnik u drugoj Himni noći. Nije umrli blaženopočivajući u ništa ispružen kako je to rekao Hajdeger, već kako je rekao Sopenhauer - onaj što gleda sa smeškom u miru, sene ovog sveta, koje su nekad i njegovu dušu mogle da uzbude, i da muče, a sada stoje pred nim ravnodušno, kao šahovske figure posle igre. Život i njegove pojave lebde pred njim još samo kao nepostojane pobede, kao kod polubudnog u lakom jutarnjem snu, koji više ne može da ga obmanjuje. Upravo taj smešak onog što se preobražava u Himnama noći obasjava celo ovo delo. Tu pesimizmu nigde mesta nema, kao što je na primer, mesto pesimizmu u mnogobrojnim verovanjima.
Pesnik koga je Đerđ Lukač nazvao jednim od najdubljih i najčistijih elegičara svih vremena, to je Fridrih Helderlin (1770-1843), Fridrih Helderlin, koga će Vilhelm Diltaj 1867. nazvati najdubljim nemačkim lirskim pesnikom posle Getea.
Od najranijih do najkasnijih stvaralačkih trenutaka Helderlina, čitalac se susreće sa njegovim osećanjem razjedinjenosti sveta i izolovanosti pojedinca i žudnje za harmoničnim životom kakav je poznavalo helensko zlatno doba. Kao i mnogi mu savremenici, verovao je da je istorija poslednjih dve hiljade godina strašan vremenski hijatus, period monstruoznog odsustva bića, u tome je čak blizak Hajdegeru, iako se inače toliko od njega razlikuje. Jedna od poslednjih Helderlinovih himni, nedovršena, Der Einzige, posvećena je Hristu, poslednjoj božanskoj pojavi. Od njegovog nestanka na ovamo valada praznina:
Nema je priroda,
Sunce i Vazduh i Zemlja i njena deca
Žive tuđi jedni drugim
Osamljeni, kao da jedni drugim ne pripadaju.
Kako da se izađe iz tog ambisa odsustva, kako da se ponovo bude svetlost i da prestane samoća?- to su bila pitanja koja su mučila Helderlina, te nije ni čudo što vraćanje Grčkoj kod njega nije puki pesnički izlet, već potraga za simbolima životne harmonije u zajednici.
Helderlin je svoj izlaz iz čitave gorčine života baš kao i Novalis našao u smrti. Naime, izlaz nalazi nakon nestanka njegove velike ljubavi Diotime.
Iza imena Diotima, preuzetog iz Platonove Gozbe krije Susette Gontard, prema kojoj je pesnik osećao bezgraničnu ljubav. Godine1796. Helderlin postaje domaći učitelj dece bankara Jakoba Fridriha Gontara u Frankfurtu, tada upoznaje bankarevu ženu Susset Gontard sa kojom uspostavlja sentimentalnu vezu. Susret sa Diotimom, sa kojom je pesnik imao tajnu vezu, duboko je i presudno uticao na Helderlinovo pesništvo. Godine 1800. nastju njegove velike elegije, Hleb i vino, Skitnica , kao i Menonova tužaljka za Diotimom.
Menonova tužaljka za Diotimom je u pravom smislu te reči tužaljka za umrlom dragom, koja u sebi može da nosi deo biografskog. Prepuna bola i patnje pesma govori koliko penikov život više nema nikakvog smisla bez Nje.
Mladi Helderlin, onaj iz Hiperiona, hoće da utekne svom obliku, svojim granicama, i da se sjedini sa prirodom Činiti samo jedno sa svime što živi, u blaženom zaboravu sebe samog, vratiti se u ono sve što je priroda, u tome je nebo čovekovo. Ta težnja da se povrati jedinstvenom, večnom životu, životu bez mere i ograde, kreira želju za smrću. Da bi se živelo sa Diotimom, kaže ona rastaćemo se da bi smo živeli tešnje sjedinjeni u božanskom miru sa svim stvarima, s nama samima.
I ovaj pesnik kao i Novalis veruje u život tamo preko,
... tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
i gde počinje snova godina naših duša.
Na početku Helderlnove Tužaljke za Diotimom, kao i na početku Novalisove Himne noći upoznajemo se velikim bolom koji pritiska duše ovih pesnika i nagoni ih na ispevavanje najlepših stihova tuge za umrlim dragama.
...Al pust mi je sada dom i oči su mi moje
uzeli, i sa njome je izgubih i sebe.
Stoga bludim i ko seni živeti moram, a sve se
ostalo dugo već meni čini da nema smisla.
Fridrih Helderlin
Jednom, kad sam lio gorke suze, kad mi se nada gubila rastvorena u bolu, i kad sam stajao usamljen na goloj humci, koja je obličje moga života sakrivala u uzan mračan prostor...
Fridrih Novalis
Na trenutak nam se čini da pesnikovi životi gube u potpunosti svaki smisao, ali to nam se čini samo na trenutak, jer iz te preogromne patnje nešto ih izdiže, nešto što Helderlin u svojo drugoj strofi tužaljke za Diotimom sluti:
.... Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlas;
zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
smešim i čudim svome blaženstvu u sred bola.
Dok Helderlin samo sluti i oseća nekako, putem blažentva koje ga obuzima, da draga ipak nije smrću svojom u potpunosti nestala, nije potpuno mrtva, na šta nam ukazuju stihovi iz prethodno citirane strofe, dotle se Novalisova slutnja, koja je puna sete razvija šire, čak u samu viziju mrtve drage. Novalis odlazi korak dalje u svojim osetima, pa čak i vidi da draga nije apsolutno mrtva, on vidi taj dragi mu lik, jer:
Humka se pretvorila u oblak prašine- kroz oblak sam video dragine preobražene crte lica. U njezinim očima počivala je večnost- uzeh je za ruke i od suza se načini blistava, nerazorljiva veza. Tisuće godina su promicale mimo nas u daljinu, poput oluja. Obisnut o njezin vrat lio sam zanosne suze u pozdrav novome životu- Bio je to pravi, jedini san - i tek od tada osećam večitu, nepromenljivu veru u nebo noći i njegovu svetlost, draganu.
I tako se najednom naspram velikog bola rađa jedan novi svet, koji donosi utehu i blaženstvo, svet nepomućene beskrajne sreće i radosti, svet bez granica i okova u kome samo ljubav vlada, svet kome oba pesnika teže, tj. žive život samo da bi dočekali prelazak tamo preko, tamo gde će se ponovo spojiti sa svojim voljenim draganama i živeti nepomućeno novi, lepši život.
Tom svesnošću da draga nije u potpunosti nestala, i samom težnjom za ponovnim spajenjem tamo preko rađa se u pesnicima razlog zbog koga ipak vredi živeti. Na taj način mrtva draga, ovde u oba slučaja, postaje princip pesnikovog života i to onaj večiti.
Naime, Helderlin kao pesnik dobija, slobodno možemo reći, misiju svog života - on živi da bi pevao pesmu, pesmu hvale nebesnicima među kojima je i njegova draga, te zato i kaže:
I zato ću nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi...
Pesnik se raduje tom novom smislu života koji se u njemu budi, i pevaće dok god i on sam ne zasledi put bogova, tamo gde su svi blaženi, tamo odakle su muze junaci i ljubavnici, tamo gde se nalazi sada i njevova Diotima, to božansko dete.
I dok Helderlin slavi bogove putem svoje pesme, Novalis takođe slavi bogove kroz pesmu, ali pesmu o večitoj svetoj noći:
Neka se slavi večna noć
san večni nek se slavi.
Noć je postala beskrajno boravište bogova. Novalis stvara čitavu mitološku predstavu o preseljenju bogova iz starog sveta u kome su ljudi i bogovi nekada živeli zajedno na zemlji, u novi lepši svet noći. Dnevna svetlost više nije bila boravište bogova, noć je postala golemo krilo otkrivenja- u njega su se vratili bogovi, te čitav svet treba biti zaboravljen zbog onog koji se rađa, sveta u kome mrtvi žive nepomućeno u raju ljubavi, zato pesnik i kaže u četvrtoj Himni:
Ko je stajao gore na graničnoj planini sveta i bacao pogled preko u novu zemlju, u boravište noći- uistinu taj se neće vratiti u svetsko vršljanje, u zemlju u kojoj svetlost boravi u večitom nemiru.
Gradeći novi, lepši svet, Novalis u stvari, poput Dantea stvara novi raj, iz želje da načini kraljevstvo za svoju gospu, čije mesto i jeste u raju, jer zemlja je isuviše prljav prostor za tako jedno čedno stvorenje. Tako i kod Novalisa imamo jedan novi svet u kome među bogovima živi i njegova draga Sofija fun Kin.
Smeštanjem Sofije među bogove, pesnik želi da pokaže ne samo to kako je ona božanstvo, već i to da ona postaje večnost. Postajući večnost Sofija se diže i nad samom Helenom i nad Beatričom, ona postaje kosmos sam, lepota lepote i svetlost svetlosti. Sofija je prelepi kosmički vrt orubljen samom večnošću; toj večnosti Novalis sada teži, te nam je u potpunosti data sloboda da kažemo da se ceo Novalisov pesnički poduhvat u Himnama noći može svesti na jedno: postati jedno sa svetlošću noći. Ditirambski zanosno o tome pesnik peva na kraju četvrte Himne:
Preći ću preko,
i svaki jad
povod za milje
biće mi tad.
Slobodan biću-
još koji dan-
ležaću dragoj
u krilu, pijan.
Beskrajan život
u meni vri;
gledam odozgo
gde čiliš ti.
Kraj onog brega
trne tvoj sjaj-
prohladna senka
donosi raj.
Snažno me, dragi,
ti upij sad,
jer počinku sam,
ljubavi rad.
Val smrti je blizu
da mladost mi da,
u melem i etar
krv toči se sva.-
Pun vere i hrabro
za dana grem,
a svetim žarom
u noćima mrem.
Noć o kojoj Novalis ovde peva jeste u stvari svetlost, ona večna svetlost:
Sav svet je podlegao poput kakve magle što s večeri širi kroz doline, beskrajno, sivo. Daljine, sećanja, želje mladosti, snovi detinjstva, kratkotrajne radosti i uzaludna nadanja celog dugog života - sve to nailazi u sivoj odeći, kao večernje magle po zalasku sunca - u drugim prostranstvima svetlost je razapela vesele čadore.
Novalis celim svojim bićem teži da se izmesti, pređe preko, u taj viši prostor, prostor gde će se sjediniti sa sa svojom dragom, te Noć nije jedino i poslednje mesto u koje pesnik dospeva i u kome on ostaje, već ide dalje, još dalje od toga, ide do svetlosti noći, to jest do same smrti, želju za tim odlaskom izriče već u prvim stihovima, u prvoj Himni -
Želim da utonem u kapljice rose i da se pomešam sa pepelom. Jer tek tu, u smrti, pesnik može reći- tvoj glas mi je noć pretvorila u život .
Taj prelaz zbiva se već u prvoj Himni noći, a začinje se u prostoru sete. Novalis u prvoj himni kazuje kako dušinim strunama provejava duboka seta, koja obeležava pesnikov svet od samog njegovog rođenja, pa sve do njegovog kriljenja. Pesnik se nošen jedom željom razrešuje sete, tek tu u smrti on može reći: tvoj sam i svoj sam u isti mah.
Tu, se u prvoj himni još mešaju smrt i draga, ali u četvrtoj kao bodra svetlost smrt je ogromni časovnik kojim se večnost meri, tako da smrt umesto da oduzima, ona podaruje, a najviše što može podariti jeste mladost bića
Val smrti je blizu
da mladost mi da.
Život je za Novalisa san, ali san koji uopšte nije lep, zato u prvoj himni kaže - u sivu odeću večernje magle obučen je i kratkotrajan je, i dok je vreme sna danjeg kratko, nedovoljno i besmisleno, vreme noćnog sna o kome je reč u Himnama noći drugačije je -
Večito je trajanje sna noćnog; vladavina noći bez vremena je i prostora.
Smrt je za Novalisa beskrajna strana života u kome se brišu i nestaju svi okovi, sve granice. Prolaznost u tom svetu je poništena, i večna je slast tog iskonskog raja, raja u kome neprestano traje slast blaženstva ljubavnog zagrljaja. Zato pesnik i kaže:
Sad znam kada će biti poslednje jutro - kad svetlost ne bude više rasterivalo noć i ljubav, kad san bude večit, samo jedno jedino neiscrpno snivanje.
Pesnik najmanje živi u sadašnjosti, jer pravi život je drugde! To je orfejski krik za izgubljenim, i ne samo za izgubljenim, već i krik za svime čega više nema, jer sve ono čega nema željeno je beskrajno, željeno do smrti, pošto smo odsutnom i život spremni žrtvovati, u nadi da ćemo ga makar sa one strane sresti, nadajući se da ćemo odsustvo njegovo da prevladamo sustižući ga na onoj strani, na strani gde će oboje biti zaštićeno od novih mogućih rastanaka. ,,Tamo'' oni koji se vole postaju jedna ličnost, jedan pol. Jasno vidimo da ovde imamo uporedo i momenat kulta mrtvih i pagansku komponentu koja prodire u hrišćansku predstavu o ljubavi i "onom svetu", koji nigde ne dolazi do jasnijeg i lepšeg izraza no ovde u Himnama Noći:
U njezinim očima počivala je večnost - uzeh je za ruke i od suza se načini blistava, nerazorljiva veza. Tisuće godina su promicale mimo nas u daljinu, poput oluja. Obisnut o njezin vrat, lio sam zanosne suze u pozdrav novome životu. - Bio je to prvi, jedini san - i tek od tada osećam večitu, nepromenljivu veru u nebo noći i njegovu svetlost, draganu.
Kao što kod Novalisa u Himnama noći vidimo pesnikovu težnju za sjedinjavanjem sa večnošću, tj. sa svetlošću noći i kod Helderlina imamo istu tu težnju za sjedinjenjem sa svetlošću.
U Helderlinovoj izuzetno kratkoj, ali neverovatno sublimnoj pesmi Nekad i sad, jasno vidimo njegov život u celosti, nekada neizmernu sreću, potom nagli sunovrat u tugu koja je usledila nakon smrti voljene, tugu pod kojom je pesnik na trenutak počeo da sumnja u sam smisao života, da bi na kraju našao izlaz u svetlosti, za koju je pesnik siguran da ga čeka, tamo preko:
U mlade dane veseo jutrom beh,
al pred noć plakah; sad, kad sam stariji,
započinjem sa sumnjom dan svoj,
al'mi je njegov kraj svet i vedar.
Helderlin, kao i Novalis veruje u svetlost, koja ga čeka nakon smrti. Vera u svetolst prožima gotovo sve jednu Helderlinovu pesmu koja je posvećena ljubavi prema umrloj Diotimi. U njegovoj velikoj elegiji, tj. Tužaljki za Diotimom, draga postaje svetlost svetlosti, tu Helderlin, kao što to čini i Novalis u svojim Himnama noći sa Sofijom, izdiže iz smrti svoju voljenu i smešta je među bogove. I dok u početnim stihovima Menonove tužaljke pesnik svoju dragu samo imenuje božanskim detetom, u predzadnjoj strofi on odlazi korak dalje, i vidi svoju dragu kao svetlost svetlosti , kao najvišu instancu božanskog:
Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
u svetlosti, i trpnja te drži u ljubavi, ti blaga;
a čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
a čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
nežne šalje uspavanke....
I Helderlin kao i Novalis vidi čitav jedan novi svet za koji ni najmanje ne misli da je plod njegove pesničke mašte, koji postoji samo kao pesnička tvorevina, već on zaista veruju u taj svet, te zato Helderlin i kaže:
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet kazujem isto,
jer ni drugi to ne veruju, da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
i zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju
I Novalis u samom obraćanju svetom snu kaže kako:
samo budale ne uviđaju šta si ti i ne znaju ni za kakav drugi san sem za senku koju u suton istinske noći sažaljivo bacaš na nas. Oni te ne osećaju u zlatnom moru grozdova- u bademovom čudesnom ulju, i kestenjastom makovom soku..... Oni ne slute da ti nailaziš u susret iz starih predanja, rasklinjujući nebesa, i donosiš ključ za boravište blaženih, ćutljivi vesnik tajni beskrajnih.
Ova dva pesnika ne samo da stvaraju čitave svetove, poput Dantea, koji je u XXIV veku, prvi među pesnicima načinio čitavo kraljevstvo- Raj za svoju Beatriče, oni ne samo da stvaraju idealni svet kako bi smestili svoje mrtve drage, već i sami slede svom svojom težnjom u taj svet, jer:
...Ko je
ljubio tako sledi, jer mora do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
časovi mladosti! Svete slutnje o budite s nama,
i vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
i vi geniji dobri što uz ljubavnikenste rado;
budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
tamo odakle su muze, junaci ljubavnici,
tamo il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
gde će tek,u svom cvatu u vrtovima združene
pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
i gde počinje snova godina naših duša.
Helderlin
Danica Jocić - Stojićević
|
|
