|
|
 |
|
|
NENAD STAKIĆ
Nenad Stakić rođen u Novom Sadu 5. novembra 1979. godine. Od svoje jedanaeste godine piše poeziju i prozu. Do sada je izdao dve knjige poezije, ''Ljute rakijske pesme'' 2007. i ''Bestragija'' 2008. godine. Uskoro bi trebale da izađu još dve njegove knjige, jedna zbirka pripovetki i još jedna zbirka poezije. Svoje radove objavljivao je na preko 30 sajtova, a imao je i osam književnih večeri.
VOLIM DA OD LJUDI POBEGNEM...
VOLIM DA OD LJUDI POBEGNEM
DALEKO, ŠTO DALJE…
ISKLJUČIO SAM PROKLETI MOBILNI:
NEKA ZVONI U NIŠTAVILO!
ONI KOJI ME ZOVU,
NEĆE ME NAĆI!
U UGLU KNJIŽARE GDE SU KNJIGE
KOJE MALO LJUDI VOLI,
NEGDE NA TVRĐAVI GDE ĆU ŠETATI,
NEGDE U PARKU GDE CU VIDETI VELIKO DRVEĆE…
NE ŽELIM, DANAS, DA ČUJEM NIČIJI GLAS!
NE ŽELIM DA VIDIM NIKOGA, DANAS! UĆI ĆU U VELIKI TUNEL:
NA VRHU JE OMILJENI KAFE ZA OTPADANJE.
TU SU OGROMNE SLIKE NEPOZNATIH AUTORA,
DEVOJKA KOJA RADI ZA ŠANKOM JE BUDUCI INZENJER.
ONA IMA DUGULJASTU LOBANJU
I SVA JE SLATKA.
TU, NA TOM ŠANKU,
ZAVALIO SAM SE, I NECU DA IDEM.
NEGDE U GRADU
NAIĆI ĆU NA JEDNU POSRNULU KNJIŽEVNICU
MOGU DA PIŠEM SAMO KADA SA NJOM POPIJEM PIVO,
KADA VIDIM NJENU LUDU FRIZURU,
I JOŠ BLESAVIJE SPIKE…
VOLIM DA OD LJUDI POBEGNEM,
DA SAČUVAM UNUTRAŠNJI MIR…
MOJE PESME DA BUDU LEPE I NEUPRLJANE
TU, ZA ŠANKOM,
GLEDAJUCI NEKOG UMILNOG I LEPOG,
KAO MALU VILU ŠTO PERE SUĐE…
POVRATAK KROZ VELIKI PARK:
POSLEDNJE MESTO U GRADU KOJE NIJE RAZRUŠENO,
I GDE PTICE BAULJAJU PO ZEMLJI
I GRANAMA.
VOLIM DA OD LJUDI POBEGNEM
U NEKU DRUGU PESMU LEPU
I CUDNU,
I BLESAVU I MAGICNU
U NJEN VRTLOG
 |
VEŠTICA SA PRELEPIM PESMAMA
ONA JE MOJ OKIDAČ ZA POEZIJU.
IMALA JE SVESKU
(NA KOJOJ SU KAPI NJENE KRVI)
PUNU PRELEPIH PESAMA.
DAVALA MI JE SNAGU I PUNILA MOJE VENE
LJUBAVLJU ULIČNE PRINCEZE.
IMALA JE OČI PUNE PAMETI I STRASTI,
KRATKU CRVENU KOSU,
I PUNO TUŽNIH ISPOVESTI…
PRVU PESMU, POSLE PET GODINA,
NAPISAO SAM KADA SAM U UGLU JEDNE PIVNICE
POPIO NEŠTO ČUDNO I OPAKO SA NJOM.
GLEDAJUĆI NJENE OČI DOBIO SAM SNAGU.
SETIO SAM SE KAKO JE U KAPUTU
ŠETKALA PARKOM SA TORBOM…
IMALA JE LEPE CRTEŽE,
I PUNO PESAMA.
ČUVALA IH JE:
NIJE HTELA DA IH OBJAVI.
A MOŽDA OBIČNI LJUDI
NISU NI BILI DOSTOJNI NJENIH PESAMA?
ZNAO SAM DA JE IMALA VELIKIH PROBLEMA:
ČESTO JE PLAKALA,
I BILA TUŽNA.
ŽIVOT JOJ JE DAO SVE, OSIM SREĆE.
VUKLA JE TERET SVOJIH PREDAKA NA SEBI…
ONDA JE NESTALA!
TRAŽIO SAM JE,
TUŽAN ŠETAO ULICAMA…
NIJE JE BILO!
TUGA MI PREPLAVI DUŠU.
ONA JE BILA MOJA NAJLEPŠA PESMA!
SADA KADA JE NEMA,
NI MENE NEMA!
UMRO SAM!
MRTAV SAM,
DEPRESIVAN,
NA DNO POTISNUT…
LJUBAVI I NESREĆO SLATKA MOJA!
BOG ME JE PROKLEO DA IZGUBIM SVE ŠTO VOLIM,
A JA SADA ZNAM DA ĆE ME SMRT ODNETI
JER VIŠE NEMAM VEŠTICU
SA SVESKOM PUNOM PESAMA…
IMAM SAMO GRAD PUN ULICA
DA ŠETAM SA FLAŠOM U RUCI,
KAO PROKLETA DUŠA,
I TRAŽIM MIR,
VEČNI SPOKOJ…
ZEMLJA MI JE MILIJA OD NEDOSTATKA NJE…
U SMRT, AKO TREBA, POĆI ĆU!
ONA PREKO GLAVE MOJE I MOJIH PESAMA…
CRNILO ZEMLJE NAŠE…
|
OVDE NIŠTA NIJE TVOJE
OVDE NIŠTA NIJE TVOJE:
OVAJ GRAD, OVA MUZIKA,
NAČIN NA KOJI HODAMO…
TI SI ULJEZ, I NISI OVDE POŽELJAN!
DOŠAO SI KAO ULJEZ,
I DONEO SVOJE STAVOVE TAMO GDE SE NE UKLAPAŠ.
NEĆEŠ DOBITI SVOJE PARČE BETONA!
NIKADA NEĆEŠ ZNATI KOLIKO JE NAŠIH KONCERATA,
PRIČA,
STAVOVA…
DOK MARŠIRAMO,
ARMIJA MLADIH PROKLETNIKA
RASUTIH PO OVOM BETONU
NAŠE LEGENDE,
NEKE NAŠE PESME OSTAJU SAMO NAŠE,
I NICIJE VISE
NECES OSETITI NIKAD ONO TO MI OSECAMO
NECES NISTA USPETI DA SHVATIS JER SI DONEO SVOJU NEKULTURU
DA RAZGRADIS GRAD
KADA PROĐEM I VIDIM GOMILU LJUDSKIH BIKOVA
U KOZNIM JAKNAMA SVE JE OCIGLEDNO I JASNO
OVO JE BES,
OVO JE POBUNA PROTIV TLACENJA
OVO NISTA NIJE TVOJE
PARKOVI,
ULICE,
SPOMENICI,
PRICE NENAPISANE,
PESME NEOPEVANE…
ZATO ZNAJ KRUPNI NADMENI ČOVEČE
SA KOZNOM JAKNOM I DEBELIM LICEM
NEDOSTOJNIČE
VELIKIM DŽIPOM KOJI PARKIRAS PREKO PESACKOG TROTOARA:
OVDE NIŠTA NIJE TVOJE!
ČAK I DA POKUSAS,
NIKADA NECES SHVATITI DA JE NESTO NAPISANO
NA VELIKOM ZIDU PORED NASELJA NASE MLADOSTI
PARKIRAJ TAJ DŽIP U NEKOJ NEDOĐIJI:
TAMO PRIPADAŠ…..
ODLAZI!
ČIZMA PREKO TVOGA SVETA,
ČIZMA PREKO TVOJIH CILJEVA,
PREKO SVEGA ŠTO PREDSTAVLJAŠ
ODLAZI, ODAVDE!
ULJEZU NIJE MESTO U SVETU
NASIH ULICNIH PRIPOVETKI
SA SLOMLJENIM STAKLOM
AJ, SAD MARŠ, ODAVDE!
I VELIKIM SJAJNIM OČIMA,
URLIKOM U GRLU
I ZVUKU IZLOGA KOJE SE MRVI…
ARMIJA JE OTIŠLA U NOĆ DA MARŠIRA
PONOSNO.
|
PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU
PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU
NE ZBOG NOVCA!
NE ZBOG PROKLETOGA NOVCA
VEĆ ZBOG ZLIH REČI
LJUDI SRCA CRNOGA.
MOJA PESMA JE KAO ŽIVO BIĆE:
NAPADAJ JE,
VREĐAJ,
ONA ĆE TO OSETITI.
PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU
ONO JE NAJBOLJA PUBLIKA.
MNOGO BOLJA OD PUBLIKE GRADA
KOJI LEŽI NA LJUDSKOM ZLU
PODZEMNOME I NADZEMNOME.
PREDAJEM OVE PESME TIŠINI
I VETRU SA SPOMENIKA.
BOLJE JE DA IH NIKO NE VIDI
NEGO ZLI LJUDI KOJIMA JE SVRHA
DA PIJU ŽIVOT DRUGIM LJUDIMA
KNJIŽEVNICI KOJI NISU KNJIŽEVNICI,
MUZIČARI KOJI SE DRZE NA OKUPU
KAO TAJNO DRUŠTVO
I UNISTAVAJU DRUGE.
ARMIJA HIPOKRIZIJE,
TASTINE PRIMITIVNE-ARMIJA PROPASTI I RAZGRADNJE
MOJE PESME SU GOMILA MRTVIH PTICA
OSUĐENE SU NA SMRT
I PRE SVOG DOLASKA
NA TUROBNI SVET…
ONE ĆE OSTATI U MEMORIJI
BESNE,
JAKE,
UKLETE…
DOK IH BUDEM RECITOVAO,
SVE ĆE DA GORI:
NEBO, ZEMLJA …
I VODA ĆE PROKLJUČATI…
OVE PESME SU KLJUČ ZA GOLEMO UNIŠTENJE
PROVINCIJSKIH LAŽNIH GOMILA BEDNIKA
ONE SU TU DA IH BACE U BLATO,
MULJ DA RASPU PO NJIMA,
BEDNOJ MUZICI,
BEDNIM PESMAMA.
KOCKOGLAVIM LJUDIMA
DOK OVO ČITAM,
NEBO GORI,
MUNJE SEVAJU,
RAZBIJAJU PROLEĆNU IDILU…
OVA PESMA JE VRISAK
KOJI LEDI KRV U ŽILAMA!
OVA PESMA JE JEDAN BUČAN ARMAGEDON
SITNIH DUŠA.
PREDAJEM OVU PESMU NIŠTAVILU!
ONO IMA RUKE, I OCI, I DIVNU BELINU
NIŠTAVILO JE PUBLIKA OVIH STIHOVA
U BELO, VECNO BELO,
ONO TE GRABI ZA TELO I UVLAČI,
KAO VRTLOG.
VELIKO I JAKO
PROKLETO BELO MORE NIČEGA
|
NA GROBLJU JE ISTINA
ČESTO KADA SE DOGODI NEŠTO JAKO RUŽNO,
SHVATIŠ KOLIKO SU NEKE STVARI BITNE,
A NEKE NEBITNE I MARGINALNE.
NA OVOM, VELIKOM GROBLJU
PORED OVOG SPOMENIKA JE LJUTA ISTINA.
DOK STOJIŠ I GLEDAŠ U SPOMENIK
I TA SABLASNA SLOVA,
SETIŠ SE KAKO JE TA OSOBA NEKADA BILA ŽIVA,
I ZRAČILA NEKOM POSEBNOM ENERGIJOM…
I KAKO TAKVI LJUDI
U SRBIJI ZEMLJI BEZ ZAKONA MORAJU STRADATI
I NESTATI U HAOSU.
AKO SI DOBAR I POŠTEN,
ZLI LJUDI ĆE TO OSETITI
UKRAŠĆE TI SREĆU,
UKRAŠĆE TI ŽIVOT,
LJUBAV,
TVOJU MAŠTU,
I PRETVORITI JE U GOMILU CRNE ZEMLJE…
A MOŽDA TREBA BITI TVRD I BEZOSEĆAJAN,
GAZITI PREKO DRUGIH LJUDI
JER SAMO TAKVI DANAS OPSTAJU?!
SVE JE TO LAŽ!
BUDI PONOSAN KAO VITEZ
I IMAJ DRŽANJE RATNIKA,
A NE PAORA!
TU, NA GROBLJU, ČESTO SHVATIM ISTINU
TU ĆU DANAS NAPISATI LEPU PESMU
ILI PRIČU…
U TIŠINI KOJU MI DAJU ONI KOJI SU DAVNO OTIŠLI
MILIJE MI JE DRUŠTVO VETRA I PTICA
KOJE HAOTICNO LETE,
NEGO OSMEH NEISKRENIH LJUDI!
NJIHOVO KEZENJE
I KRUGOVI KOJIM SE KRECU
NIJE TO PROBLEM LICEMERI GRADSKI
II SVOJE LAZNE PRIJATELJE VI OGOVARATE TE JE LAZ JOS VECA I GORA I BRUTALNIJA
TE VAM JE SUDBA ZAKUCANA U TOM KAFEU U CENTRU GRADA MEDJU ZIDOVIMA PUNIM BEZVREDNIH SLIKA
LAZNIH UMETNIKA, BOGATIH SKOTOVA
KOJI SE BAVE UMETNOŠĆU,
A U SEBI IMAJU SAMO JEDNO VELIKO I OGROMNO
NIŠTA!
|
|
|
|
|
