|
|
 |
|
|
KUDA IDE POZORIŠTE?
 Istorija pozorišta svedoči kako se ono razvijalo od svojih početaka i sa kakvim se sve izazovima suočavalo kroz vekove. Pozorište je prvobitno nastalo kao vid igre a kasnije preraslo u umetnost čiji su dometi dosegli sam vrh umetnosti uopšte. Vremenom je pozorište steklo sve više poklonika a i moć koja mu je omogućila da zauzme značajnu ulogu u društvu. Iz tog razloga može se reći da je pozorište odraz jednog vremena. Tu tvrdnju potkrepljuje i činjenica da je priroda pozorišta da oponaša društvo. Pozorište se kao vid umetnosti, svakako, različito razvijalo na Istoku i na Zapadu, poprimalo je drugačije obličje i to u zavisnosti od tradicionalnih, verskih i kulturnih karakteristika određenog prostora. Ali od Antičke Grčke pa sve do danas, pozorište ipak zadržava jednu komponentu koja, čini se, treba da bude nepromenljiva, a to je katarza, ili u širem smislu rečeno, pozorište mora da pobudi neka osećanja i da nas provede kroz tunele naših sopstvenih strahova, emocija i misli kako bi sama naša duša na kraju tog tunela ugledala svetlo, a mi sami doživeli prosvetljenje. Hronološki posmatrano još od Eshila, Sofokla, Šekspira, Čehova, pa sve do modernih pisaca, katarza je bila nezaobilazni deo jednog dramskog dela. U prošlosti su postojale brojne teorije drame, mnogo se pričalo i pisalo o tome kako bi jedno dramsko delo trebalo da bude napisano i izvedeno, na koji način bi se najbolje moglo uklopiti u potrebe društva i na kojim bi elementima trebalo da insistira, ali su gotovo uvek, pobedu izvojevale dramske predstave, čista, i teorijom neuprljana, umetnost, a glavni sudija bio je običan gledalac. Prošlost je za nama a sadašnjost postavlja pitanje gde se pozorište danas nalazi, kuda ide i kakvu ulogu u svemu tome ima gledalac?
Za sve istinske ljubitelje dramske umetnosti, dobro napisanih pozorišnih komada, zanimljivih kostima, muzike, bogate scenografije, današnje pozorište deluje kao pogrešna adresa. Kao da se nekadašnje pozorište urušilo a na njegovom temelju izniknule neke nove vrednosti. Današnji gledalac je samo puki posmatrač nečega što se odigrava na sceni. Scena je mesto koja nepravedno trpi preterane, i neretko, nerealne želje tvoraca igre, te sve to zajedno deluje nepovezano, po scenu čak i brutalno. Danas je pozorište mesto okupljana pomodnih ljudi, mesto na kome se oni okupljaju ne zato što poznaju rad autora dramskog komada ili im se pak dopada poetika kojom reditelj pokušava da dočara taj komad, već oni u taj hram duha i igre ulaze sa narcisoidnom idejom da skrenu pažnju na sebe a ne da se prepuste drugima. Današnje pozorište je u biti pogrešno usmereno, i kao takvo srlja u propast.
Čini se kao da su tragom nestale tople i poučne, a pre svega, ljudske i životne, priče koje su sa tako lepršavim elanom govorila o nama, o onome kakvi smo i kakvi bi možda trebalo da budemo. Netragom su nestale i emocije, one tako dragocene vrednosti koje su nam uzbuđivale srce i usmeravale naše misli. Jezik pozorišta je postao grub i neprimeren za pozorišnu komunikaciju bez one uzvišenosti koje smo gladni i koja nam u svakodnevnom životu nedostaje. Nekada je i sama tišina delovala kao eliksir u koji smo mogli utoniti sigurni da će nas osloboditi svih patnji i životnih nedoumica. Nekada su glumci igrali nas, jasno nam pokazujući u čemu grešimo. Sada su glumci igračka u rukama nekih još večih igračaka posrnulog društva. Pozorište danas nudi sve od čega smo bežali a što se nalazilo svuda oko nas. Sada to od čega smo bežali, tražeći spas u pozorištu, dobijamo upravo u pozorištu. Svedene predstave, hladnokrvnost glumaca, siromaštvo kostima, i drugih elemenata kojima je pozorište nekad obilovalo, sve je to pozorište danas. Pitanje je kome se ono nudi, za koga se ono stvara? Ako pozorište ima ulogu da poduči i da nas emotivno očisti, zašto onda oponaša one koji su nas odučili i uprljali?
Pozorište je poput velike, lepe, naizgled zdrave, oblikovane jabuke koja mami svojom spoljašnjošću dok je iznutra svoja suprotnost. Umesto da bude okrenuto ka uzdizanju pravih ljudskih vrednosti kao podsetnik istinskih ljudskih vrlina i da se svojom snagom suprotstavi ljudskoj gluposti, emotivnom i misaonom bludništvu kome je današnji čovek sklon, da sredstvima kojima raspolaže na izrazit način pokaže sve ono zlo koji izvire iz takvog ponašanja, ono ga naprotiv veliča ili bar nedovoljno jasno karikira. Ono mora igrati život a ne izjednačavati se s njim. Ono nipošto ne sme biti ispred ogledala u kome se društvo ogleda već njegov odraz, i to onaj koji će mu jasnim znacima pokazati šta je u njemu ružno i šta se mora menjati. Pozorište danas, nažalost, upada u klopku sopstvenih pregalnika a oni zabludelog društva kome ne mogu da se odupru.
Međutim, još uvek nije kasno. Sigurno je da negde oko nas postoje ljudi žedni umetnosti, oni koji su spremni da nasukani brod zvani pozorište vrate na otvoreno more, da ga puste da plovi svojom, davno utvrđenom putanjom. Sigurno je i to da se taj brod može ulepšati, obojiti i da se može odenuti u moderno ruho a de se pritom ne naruše one iskonske vrednosti koje su ga i učinile hramom u kome duša uprljana svakodnevnicom i nemilosrdnim tokom vremena ima pravo da se očisti, da se dovede u ravnotežu i da se onaj ko u taj hram uđe podseti da je život lep, da je njegova vrednost upravo u malim stvarima, a da pre svega najveća vrednost leži u nama samima, u onom što jesmo, kako za sebe tako i za druge. To je pozorište prošlosti i sadašnjosti ali to mora biti i u budućnosti. To je njegova glavna uloga koju mora odigrati bez greške, uvek će se naći neki poštovalac, neki gledalac koji će mu uputiti gromoglasni aplauz kada se odigra poslednji čin, predstava završi i na scenu spusti plišana zavesa.
Ana Stjelja
|
|
|
|
|
Cheap Reseller Hosting 
